0
Često smo čuli da život piše drame, ali jednu od najtežih je živeo i živi Mihajlo Manović Crvca (74), čuveni košarkaš koji se nakon igračke karijere našao na samom dnu.
Od velikog igrača postao je čovek koji skuplja plastične flaše iz kontejnera da preživi.
Priču o velikom košarkaškom asu donela je „Slobodna Dalmacija“.
„Stariji gospodin koji po kontejnerima skuplja boce, nažalost, odavno je hrvatska svakodnevica. Puno je penzionisanih prosvetnih radnika dovedeno upravo na takav rub egzistencije, ali jedan od onih koji odgovaraju rečenom opisu u Splitu ne pripada toj hordi ljudi koji su nekada, kao koliko-toliko cenjeni građani društva decu uvodili u svet znanja, čestito živeli od svoje plate i imali socijalna prava koja su im – ah, kakva sanjarija! – garantovali dostojanstvenu starost.
Pročitajte još
Protagonist ove priče danas je, međutim, baš kao i oni, siromah, štaviše beskućnik. U njegovom će sedamdesetogodišnjem liku tek stariji Splićani prepoznati nekadašnju košarkašku zvezdu, jednog iz slavne generacije koja je najbolje godine utkala u stvaranje KK Jugoplastika. Pričamo, naime, o Mihajlu Manoviću, rođenom Beograđaninu koji je još šezdesetih godina, pod punom pravnom i svesnom odgovornošću, kao punokrvni sportista, odlučio da postane Splićanin…“, stajalo je u tekstu.
Zatim je Manović govorio o svom životnom putu.
„Bio sam „enfant teribl“ svoje generacije, dečko kojem se smeši velika sportska karijera, koju sam i ostvario. Moj uzlet je započeo kad sam, kao šesnaestogodišnjak, nakon igranja u prvom timu Radničkog prešao u Split, koji je 13. januara 1968. odlukom Gradskog komiteta SK Jugoslavije postao Jugoplastika, jer je istoimeni proizvođački div postao službeni sponzor kluba. Pre toga bio sam u Splitu samo dvaput: jednom na proputovanju, to jest pre nego što sam se ukrcao za Badiju na Korčuli, i jednom na utakmici s Radničkim.“
Sa vremena na vreme se pojavi neka priča o čoveku koji je doživeo potpuno drugačiji put.
„Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike – ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen“, rekao je za „Mocartsport“ Mihajlo Manović pre tri godine.
Njegov poslovni projekat je propao, imao je poslovni prostor u centru Splita koji mu je oduzet. Od tada su ga praktično proterali iz Splita, barem sam tako tvrdi.
Njegov sin je ubijen početkom 21. veka u jednom kriminalnom obračunu.
„Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine (Jovan Manović ubijen je kao slučajna žrtva obračuna kriminalnih grupa u jednom beogradskom restoranu, prim.aut.), kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina.“
Tokom godina je imao velike zdravstvene probleme, a kako ističe bio je na ivici smrti.
„Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestri takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine… Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazi.“
Istakao je i kakav bi život voleo da vodi.
„I u pozorište bih voleo da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se požalim jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima ljeti, nakon dugog vrućeg dana, kad prethodnog dana skupim dovoljno boca. Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je“, poručio je ranije za „Slobodnu Dalmaciju“.
