2
Išli su korak po korak, na prvom su pali, ali onda ustali i ispisali istoriju
Fudbalska reprezentacija Argentine nije odigrala briljantno Svetsko prvenstvo, ali je na kraju podigla trofej potpuno zasluženo.
U finalu je pala Francuska nakon penala, a Lionel Mesi imao je priliku da kao kapiten podigne trofej, koji je cela nacija čekala 36 godina.
U Argentini se danima slavilo kao nikad pre, a fudbalski put do „boginje“ prepričavaće se još dugo.
PROČITAJTE JOŠ:
Mesijev doktorat
Već godinama traje debata o tome ko je najbolji fudbaler svih vremena, a sada većina argumenata ide na Mesijevu stranu.
Osvojio je omaleni Argentinac gotovo sve pehare koje je mogao kroz karijeru (zapravo fali mu samo Kup Francuske), a na Mundijalu u Kataru pokazao je šta znači biti lider svog tima.
Postigao je sedam golova tokom prvenstva, promašio je samo jedan penal, a imao je tri asistencije. Oborio je mnoge rekorde, prestigao Lotara Mateusa po broju nastupa na svetskim prvenstvima, pa i u 35. godini dominirao na svakoj utakmici. Gol nije postigao samo protiv Poljske, ali su i tada „gaučosi“ slavili.
Di Marija kao „x-faktor“
Uvek se u finalima i najbitnijim mečevima očekuje od prvih zvezda da budu na vrhunskom nivou, pa je tako i Mesi postigao dva gola protiv Francuske uz još jedan u penal seriji.
Međutim, možda i presudna uloga bila je ona koju je imao Anhel Di Marija, nad kojim je najpre skrivljen penal, koji je u gol pretvorio Mesi. Ubrzo nakon toga, Di Marija se upisao i u strelce za 2:0, a igru je napustio u 63. minutu.
Njegov učinak još je impresivniji kada se zna da je u nokaut fazi pre toga odigrao svega devet minuta. Oduvek je Di Marija znao da odigra na visokom nivou kada je to najpotrebnije, pa tako iza sebe ima gol u finalu Kopa Amerika, nagradu igrač utakmice u finalu Lige šampiona, gol u finalu Olimpijskih igara…
Sa Di Marijom se promenila i formacija i način igre, pa se taj potez Lionela Skalonija može oceniti kao izvrstan.
Ludilo Maritneza
Golman Emilijano Martinez dobio je „Zlatnu rukavicu“ nakon što je u finalu sačuvao mrežu u 123. minutu kada je „skinuo“ zicer Randalu Kolo-Muaniju, a onda zbunjivao Francuze prilikom penala i odbranio udarac Kingslija Komana.
Iako nije imao najviše intervencija tokom turnira, zbog čega mu mnogi osporavaju priznanje, ipak je odbranio najbitnije šuteve i sigurno da bez njega Argentina ne bi bila tu gde jeste.
Pored toga, bio je i glavni provokator, voleo je da ulazi u verbalne sukobe sa rivalima, ali se sve to na kraju isplatilo.
Kakav je kao čovek u to nećemo da ulazimo, ali kao golman zaslužuje svako poštovanje i zbog toga je zavredio interesovanje evropskih giganata, kao što je Bajern iz Minhena.
Nenormalna energija
Argentinci su poznati kao veoma prgavi na terenu, što se pokazalo i na ovom Mundijalu. Istina da je tu bilo i njihovih prljavih poteza, ali je želja kod njih bila veća nego kod ostalih reprezentacija.
„Ginuli“ su Argentinci na terenu, borili se za svaku loptu, a snage im nikada nije manjkalo.
Posle prvog poraza od Saudijske Arabije nisu poklekli, izašli su na teren ponosno kao pobednici i izborili plasman dalje kao prvoplasirani u grupi.
Bilo je trenutaka i njihove dekoncentracije, ali želje nije manjkalo nijednog momenta.
Postepeno dizanje forme
Pre Mundijala Argentina je važila za jednog od najvećih favorita za titulu, a svi su već unapred videli veliki polufinalni derbi Brazil – Argentina.
Nakon prvog kola, u kom su „gaučosi“ poraženi sa 2:1, mnogi su promenili mišljenje i davano im je mnogo manje šanse za titulu. Na stranu to što su izgubili, ali njihova igra je bila daleko od dominantne i konkretne. Bilo je tu mnogo toga da se „pokrpi“, trebalo je vremena da se napadi konkretizuju, ali sve je to polako dizano na viši nivo.
Iz runde u rundu Argentina je delovala dominantnije, o čemu govori i partija u polufinalu protiv Hrvatske, koje je završeno sa ubedljivih 3:0.
I u finalu je Argentina bila daleko bolja u prvom poluvremenu, ali dva minuta pred kraj regularnog dela su promenila sve.
Bilo kako bilo, Argentina je stvarno išla korak po korak, svaka pobeda slavljena je kao poslednja, ali svi su znali koliko stepenica do kraja ima. Na kraju, svi ti stepenici su pređeni, a svetska titula je pre svega kruna za Mesija, ali i celu generaciju koja je zasijala kao nikad pre, a verovatno ni posle.
Navijači i emocija
Tokom celog mundijalskog puta, navijači Argentine bili su najglasniji, najbrojniji i najzanimljiviji u Kataru. Podrška za fudbalere iz meča u meč bila je samo još veća, što se osećalo i na terenu.
Sigurno da svako ko je bio u Kataru mogao je da oseti sumanutu energiju koju imaju Argentinci u sebi, a ne možemo reći da se ona makar malim delom nije prenela i na one koji su kraj malih ekrana i preko interneta ispratili gotovo sva dešavanja.
Argentina i fudbal su se na Mundijalu sjedinili u jedno i cela nacija je živela skoro mesec dana sa reprezentacijom.
Njihovo ludilo moglo se videti i na proslavi titule širom zemlje, a na ulicama je bilo više miliona ljudi. Pametnom dosta.
Svi za jednog, jedan za sve
Čuveni moto koji su Argentinci implementirali u svoju igru i tu je verovatno i najveća tajna njihovog uspeha. Znalo se da će Mesi voditi glavnu reč, ali su baš zbog svi odlučili da igraju za njega i daju poslednji atom snage da se dođe do konačnog, zajedničkog cilja.
Mesiju je ovo bio verovatno poslednji Mundijal, ali su se svi pobrinuli da mu bude i najdraži.
Ujedno, i Mesi je znao kako da sve saigrače učini još boljima nego što jesu. Radio je za sve na terenu, nije bespotrebno solirao, forsirao, pa ga je upravo to ujedinjavanje timskog rada i neverovatnih individualnih kvaliteta i sposobnosti dovelo u poziciju da osvoji dve nagrade. „Boginju“ će pamtiti doživotno, ali ni nagrada za najboljeg igrača SP nije za bacanje.
BONUS VIDEO Lusail i finale Mundijala za pamćenje u nezavršenom gradu u kom se rashlađuju ulice
