0
"Radomir Antić bio je čovek fudbala, živeo je i disao za fudbal 24 sata dnevno", rekao je na početku razgovora za Nova.rs Aleksandar Rogić, 12 godina njegov pomoćnik i desna ruka.
Pomoćnik Radomira Antića od 2008. godine bio je Aleksandar Rogić, koji je tada kao najmlađi član stručnog štaba u istoriji fudbalske reprezentacije Srbije otputovao na Svetsko prvenstvo 2010. godine.
PROČITAJTE JOŠ
Fudbal je spojio Antića i Rogića. Radili su zajedno od Srbije sve do Kine, ali su i kada se utakmice, treninzi i sve ostalo završi bili u kontaktu.
Razvili su jedan pravi porodičan odnos, te zbog toga vlada ogromna tuga i u kući porodice Rogić u Beogradu.
Aleksandar je smogao snage da se priseti svih onih lepih dana, osetivši ujedno i potrebu da dočara armiji poštovalaca Radomira Antića.
„Još od leta 2008. godine sam bio s njim u stalnom kontaktu, od trenutka kada smo se upoznali. Imali smo izvanredan odnos dok smo radili zajedno. Znam da je poslednjih meseci bio u bolnici, čekao sam da ga izađe, da nastavimo naše rituale… Pričali smo satima, danima o fudbalu, prateći sve što se dešava. Jedan veliki gubitak. Nije pretenciozno ako kažem da mi je bio kao drugi otac, učitelj, mentor, prijatelj. Vest da je preminuo zatekla je mene i članove moje familije“, kaže Rogić za Nova.rs.
Stvorio moćnu Barselonu, udario temelje Atletiko Madrida
Rogić se posebno osvrnuo na Antićev rad u Španiji, gde je ispisao istoriju, kao jedini čovek koji je vodio tri najveća kluba – Real, Barselonu i Atletiko.
„Koliko je Antić bio cenjen i poštovan, potvrđuje to što je sa 41. godinom vodio Real. Barselona, ova koja dominira, njen uspon kreće s Antićevim početkom rada u klubu. Dao je šansu golmanu Valdezu, uveo je legendarnog Pujola, dao mu šansu, Ćaviju je promenio poziciju. To su ozbiljne stvari. Stvorio je Barselonu koja je imala problema, uspeo je da je sredi i krenula je osvajačka era. Jedan Atletiko je takođe uspeo da spasi ispadanja u zadnjem kolu. Udario je temelje jakog Atletika, osvojio je duplu krunu. Za njega je bilo normalno to što je vodio tri najveća kluba, nije želeo to da potencira, a sve to samo potvrđuje njegovu veličinu. Zato je on danas udarna vest u celom svetu“, jasan je Rogić.
Trener poljske Arke iz Gdinja, „premotao je film“ na početak njihovog druženja, do detalja nam objasnivši zbog čega nadimak „čovek fudbala“ savršeno pristaje Antiću, kao i šta je od njega prvo naučio.
„Fudbal je bio prisutan 24 časa dnevno. Ali, od njega sam naučio kako da gledate četiri utakmice istovremeno“, zbunio nas je Rogić.
Morali smo da prekinemo na trenutak njegovo izlaganje, kako bismo ga pitali kako je to izvodljivo i koje je tačno utakmice Antić pratio?
„Jedan meč gledao je na televizoru, drugi na kompjuteru, treći na ‘ajpedu’, četvrti na drugom kompjuteru ili telefonu. Sve smo to zajedno radili. Dok sam bio trener u Estoniji, on je pogledao svaku moju utakmicu, svakog mog protivnika. Istovremeno je gledao Fulam, kada je trener bio Slaviša Jokanović, kao i Čikago Fajer na čijoj klupi je bio Veljko Paunović, utakmice Partizana i Slobode iz Užica. Gledao je i komentarisao sve mečeve Barselone, Reala i Atletika, klubova koje je vodio. Dao je sebi za puno pravo da komentariše i najveće trener sveta. Kada dođe petak napravili bismo plan i gledali od 30 do 50 utakmica za vikend. Onda od utorka dođe Liga šampiona, pa Liga Evrope. Ponavljam, Antić je živeo fudbal na jedan način, koji je zaista teško opisati. Svako ko je bio u njegovom domu u Madridu, svako ko je prošao od novinara, fudbalera kroz Madrid, bio je gost u njegovom domu. On je u taj svet fudbala uvlačio ljude na jedan fantastičan način. Sa bezbroj priča, poučnih i temeljnih. Gledao je igru posebnim očima, imao je dar da vidi nešto što mnogi drugi nisu. Meni, kao mladom treneru, pokazao je jedan drugi univerzum. Uživao sam upijajući svaku reč, svaki savet. Antić je bio fudbalska enciklopedija, čovek jedne fantastične ličnosti, snažnog i pravičnog karaktera“.
Jasno je da su kvalifikacije za Mundijal i plasman na isti 2010. godine bile „hajlajt“ Rogićeve oproštajne priče od fudbalskog oca Radomira Antića.
„On je oduvek insistirao na ambijentu. Često je u intervjuima isticao da bez dobrog ambijenta nije moguće ostvariti rezultat. A on je s lakoćom to uradio i vratio je kult reprezentaciji. Učinio je to svojom harizmom i energijom. Plenio je samouverenošću, koju je prenosio i na svoje saradnike, na ekipu. I svima se to činilo lako i glatko, ali daleko od toga da je bilo tako. Selektirao je jedan fantastičan tim, nikada se nije desilo pre, a ni posle toga, da je cela zemlja već u aprilu od običnog prosečnog navijača, do novinara, znala kojih 23 fudbalera će ići na Svetsko prvenstvo. Stvorio je hemiju u ekipi, zahvaljujući autoritetu i ličnošću. Pozitivno je zarazio sve oko sebe fudbalom. Ne znam da li je za 12 godina koliko smo sarađivali dvaput povisio ton, rešavao je sve osmehom i autoritetom znanja. Tačno se znalo ko šta radi, od osoblja, preko saradnika do fudbalera. Svako je znao šta sme kod Antića, a šta ne sme“, biran rečima vodi nas Rogić kroz priču o bivšem selektoru Srbije.
Porodica kao stub uspeha, bio je čovek iz naroda
U moru poslovnih obaveza, Antić nikada nije zapostavio porodicu. Naprotiv! Ona je bila njegov oslonac, stub njegovog uspeha. O tome je posvedočio i Aleksandar Rogić.
„Antić je potekao iz radničke, dobre porodice. Imao je tih ljudskih prednosti, pripadnik je te generacije koja je rasla u drugim vremenima, moralnih vrednosti, etičkih, ljudskih profesionalnih. On je voleo narod, voleo je da bude u narodu i da narod bude oko njega. Upoznao sam mnogo ljudi uspešnih i bogatih koji su napravili rezultate u fudbalu, dostigli svetsku slavu, ali Antić je i tu bio poseban. Njegova privrženost porodici i osnovnim vrednostima, supruzi, deci, unucima, familiji. Uvek se trudio da im se nađe, da pomogne. Jedinstven čovek, veliki gubitak zaista“, ističe Rogić.
Posle saradnje u Srbiji, Rogić i Antić sarađivali su u dva navrata u Kini. Prvo su vodili Šandong Luneng, kasnije i Hebej. Uspeh nije izostao, a prijateljstvo je svakim danom bilo sve jače.
„Otišli smo na jedan drugi kontinent u jednu drugu kulturu. Antićeva moć bila je da se lako prilagodi i da ga ljudi zavole, tako je bilo kroz igračku i trenersku karijeru. Setite se, kada je igrao u Turskoj, dao je gol za titulu Fenerbahčea, dao je za Luton gol za opstanak u ligi protiv Mančester sitija. Vodio tri najveća španska kluba. Prosto je bilo jasno da će ga zavoleti i Kinezi. Meni je često pominjao da mu je posao u Kini najveći koji je ikada radio. Kada smo preuzeli ekipu bila je u lošoj situaciji, u poslednjem kolu je Šandong Luneng ostao u ligi. Već sledeću smo sa istim tim igračima bili drugi iza moćnog i bogatog Gvangžu Evergrandea. Njemu je stalno zapadalo da dolazi u nesređene sredine, a on je uspevao da sredinu prepunu problema okrene ka stazama uspeha. U Barseloni, Atletiku, našoj reprezentaciji, svuda je bio isti slučaj. Hirurški precizno je odvajao dobro od lošeg, ispravno od neispravnog“, ističe Aleksandar, koji je ovaj razgovor završio sledećim rečima:
„Beskrajno sam blagosloven što sam imao tu mogućnost da nas fudbal spoji poslednjih 12 godina i da smo bili u svakodnevnom kontaktu. Napustila nas je jedna ljudska i fudbalska gromada. Neka počiva u miru“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
