0
"Kao da si putovao za Australiju", bile su prve reči supruge kada sam joj se javio iz Madrida nakon 16 sati puta iz Beograda. Tako bi se najkraće moglo opisati jedno od najčudnijih putovanja koje sam u životu imao.
Kada je Evroliga objavila datume odigravanja utakmica četvrtfinala Evrolige između Real Madrida i Partizana bilo je jasno da je vreme da se krene na put. Partizan posle osam godina igra Evroligu, a snovi su naglo postali još veći, zapravo oni najveći.
Moralo je zato da se krene u kraljevski grad, u kojem sam jednom doduše bio nepuni dan.
Sve je krenulo iz Beograda još u sedam ujutru kada me je kombi agencije za transfer do Temišvara, odakle je trebalo leteti, pokupio ispred kuće. Iako je let bio tek u 18 sati, jedino su tu opiju imali za taj dan zbog drugih putnika koji su imali ranije letove.
PROČITAJTE JOŠ
Naoružao sam se strpljenjem, vodom, lošim serijama i jedino što je nedostajalo su bili vrhunski sendviči koje mi je žena napravila, a koje sam pospan zaboravio u frižideru.
Tri epizode i litar vode kasnije, još uvek smo se vozili kroz pakako jutarnje gužve u Beogradu. Ispostaviće se da je to biila jedna od vremenski najdužih deonica iako smo prešli najmanje kilometara.
Da parafraziram „Maratonce“: Ko se vozio Beogradom u špicu, ni pakao mu neće teško pasti.
Samo što smo se izvukli iz ludnice i prošli Pančevo, vozač je shvatio da ima neki problem sa elektronikom i da ne bi da rizikuje da ovako ide u Rumuniju, pa je odlučio da stanemo i sačekamo novo vozilo.
Posle pola sata smo se premestili i konačno krenuli ka Temišvaru. Sve je potom išlo brzo, a u Rumuniji nas je dočekala oziljna kiša.
Nakon četiri sata čekanja na najnezanimljivijem mestu na svetu i jednom od najmanjih aerodroma na kojem sam bio usledio je let za Minhen, odakle je trebalo stići na krajnju destinaciju.
Od tog trenutka je krenula jurnjava i trka sa vremenom. Kratak je bio period između dva leta, pa je moralo i da se malo potrči, ali su Nemci majstori organizacije. Iako ogroman, aerodrom u Minhenu je perfektno funkcionalan i moglo je da se poleti ka prestonici Španije.
Već tada sam mogao da osetim miris flamenga, a španski jezik je posle skoro ceelog dana kiše bio kao dašak sunca.
Kako sam u Madrid stigao tek oko 22.30, opcija da se metroom prebacim do grada je otpala, jer nije bilo polazaka tako kasno, pa sam mogao da biram između taksija koji za tu distancu nije nimalo jeftin i koji me ne bi izašao ispod 40 evra, i autobusa za transfer do centra.
Kada sam proverio mapu, bilo mi je jasno da je jedna od stanica relativno blizu hotela u kojem sam smešten i odlučio sam da se u kasne sat kockam sa prevozom, sa koferom u ruci i rancem na leđima.
Uhvatio sam tačno u minut jedan od poslednjih polazaka, a iako je prema rasporedu vožnja trebalo da traje 40 minuta, sve je ličilo na vožnju beogradskim GSP-om kada se vraćate kući nekim od poslednjih polazaka.
Vozač umornog i nervoznog pogleda kao da je želeo da što pre stigne kući i završi celodnevno drndanje sa dosadnim turistima koji su ga zapitkivali o načinu da plate kartu. „Sinko euros“, samo bi umorno izgovorio i pokazao pet prstiju za slučaj da neko nije razumeo šta to tačno znači i onda je nagazio papučicu za gas.
Iako sam sedeo, morao sam čvrsto da se uhvatim za šipku da ne bih sleteo sa sedišta, kao da sam u poslednjoj 88 koja leti ka Železniku pa ko živ, ko mrtav.
Ali, a druge strane sam želeo da stignem što pre u hotel i završim ovaj put oko sveta, koliko je vremenski sve to trajalo.
Posle dvadeset minuta jedne od najluđih vožnji autobusom izašao sam na trgu Sibeles, gde mi je prizor istoimene fontane napavljene još davne 1772. godine oduzeo dah.
Tu sam pokušao da uhvatim autobus do hotela jer sam video da imam tri opcije, a jedna od njih je trebalo da dođe za dva minuta. Na moj veliki šok, autobus je samo projurio kroz stanicu bez zaustavljanja, a jedna starija gospođa mi je na španskom uzviknula:
„Moraš da podigneš ruku“.
PROČITAJTE JOŠ
Ona mi je objasnila da, onoliko koliko sam razumeo, moraš da podigneš ruku da ti stane i da je takvo pravilo kako se ne bi bespotrebno zadržavali ukoliko nema nikoga da siđe.
Već je prošlo 23.00 i više nisam imao snage da tražim alternative za transport i samo sam zaustavio taksi.
Mršavom gospodinu, koji mi je objasnio da ne razume engleski, samo sam pokazao adresu hotela i nekoliko minuta kasnije ušao sam u sobu.
Na poruku nekolicini ljudi da sam stigao, dobio sam samo kratak komentar:
„Dobrodošao u Australiju“.
Ako ne zbog sebe i armije navijača, mislim da bi Partizan mogao da pobedi makar jednu u Madridu zbog ovog sumanutog puta. A možda je samo trebalo da skrenem levo kod Albukerkija.
Raspored:
Real Madrid – Partizan utorak 20.45
Real Madrid – Partizan četvrtak 20.45
Partizan – Real Madrid 2. maj 20.30
* Partizan – Real Madrid 4. maja od 20.30
* Real Madrid – Partizan 9. maj
*Eventualno 4. i 5. utakmica
BONUS VIDEO Treba li navijači da plate Partizanov poreski dug od 7 miliona evra?
