0
Čitav svet sa pažnjom prati razvoj situacije oko Novaka Đokovića u Melburnu, ali kako god da se završi, odluka oko prvog reketa sveta teško da bi mogla da se meri sa torturom kroz koju je prošao jedan od najboljih atletičara u istoriji "ozija", Piter Norman.
A sve to zbog jednog gesta koji ga je učinio besmrtnim, ali mu ujedno i praktično okončao život, a koji je načinio tokom Olimpijskih igara u Meksiku 1968. godine.
PROČITAJTE JOŠ...
Norman je tokom trke na 200 metara zauzeo drugo mesto, iza Amerikanca Tomija Smita, a ispred Džona Karlosa. No, nije taj podvig ono što je upisalo ovog tada 25-godišnjeg mladića iz Kolburga, predgrađa Melburna, u anale ne samo sportske već i svetske istorije.
Slika sa postolja na kom, po prijemu medalje, Smit i Karlos stoje pognute glave uz dignutu desnu, odnosno levu ruku sa crnom rukavicom na njoj, sadrži i jedan detalj koji nije toliko poznat – Normana koji nosi bedž Olimpijskog projekta za ljudska prava, organizacije koja se mahom bavila ukazivanjem na postojanje rasizma prema sportistima tamne puti.
Svojim gestom Norman je zauvek „kupio“ ovu dvojicu atletičara (koji su, inače, nosili kovčeg na Normanovoj sahrani 2006. godine), ali i izazvao pravu odmazdu društva u Australiji. Uprkos olimpijskom srebru i statusu jednog od najboljih atletičara u istoriji Australije, podrška u rodnoj zemlji ne da je izostala, nego su Australijanci činili sve kako bi Normana na svakom koraku sabotirali, pa su, uprkos tome što je u čak 13 trka istrčao rezultat vredan mesta u Olimpijskom timu za Minhen 1972. godine, selektori su kao jedini validan uzeli onaj sa trke koju je Norman trčao povređen.
50 years ago today, Tommie Smith and John Carlos raised their fists in protest at the 1968 Olympics. pic.twitter.com/mLyqKx2aTj
— Bleacher Report (@BleacherReport) October 16, 2018
Ono što je započelo na sportskim borilištima, nastavljeno je i po završetku Normanove atletske karijere.
Da njegov gest Australijanci nisu zaboravili ni više od tri decenije kasnije bilo je jasno 2000. godine, kada je Sidnej bio domaćin Igara. Iako je, kako su tada tvrdili, Norman učestvovao u lokalnoj promociji olimpijskog turnira, za njega među počasnim gostima nije bilo mesta, i gotovo je sigurno da ne bi prisustvovao ovom događaju da nije dobio poziv od strane Olimpijskog komiteta SAD, tačnije jednog od zvaničnika američke atletske delegacije, Stiva Simonsa koji je otišao čak toliko daleko da je organizovao let i smeštaj za njegovu porodicu, dok je sam Piter, tokom trajanja Igara, spavao u krevetu koji je bio namenjen Simonsu, dok je legenda američke atletike spavala na podu..
Ipak, uzevši u obzir put kojim je došao do samog vrha, „slučajni šampion“ je do olimpijskog srebra došao nakon priče koja spada u red najinspirativnijih u istoriji sporta, pa nije teško zaključiti koliko su se ogrešili o jednog od najboljih sportista u istoriji svoje zemlje….
PROČITAJTE JOŠ...
Rođen u porodici koja je ozbiljno koketirala sa siromaštvom, Norman je od malih nogu učen da radi kako bi pomagao porodici, ali i drugima u okruženju, pa je sa 13 godina radio kao pomoćnik u lokalnoj mesari. No, manjak novca ga nije sprečio trčanju, pa je gotovo svaki slobodan trenutak koristio da ode na lokalnu stazu. Kada je postalo jasno da je u pitanju nešto više od puke dečje zanesenosti, njegov otac je od prijatelja pozajmio par patika za trčanje. Uprkos tome što je nosio islužene patike, uspeo je da donese pobedu svojoj štafeti, iako je poslednju promenu započeo sa velikim zaostatkom u odnosu na lidera.
Tada je krenuo uspon, pa je bio treći na Igrama Komonvelta 1966. godine, dok je 1966, 1967. i 1968. osvojio zlata na prvenstvu Australije na 200 metara.
Taj uspeh je ponovio i u naredne dve godine. No, uprkos tome što je pet puta bio prvak zemlje u jednoj od najpopularnijih disciplina tamošnjeg sporta, Normanovo ime gotovo da niko nije spominjao, već su ga na gotovo svakom koraju ignorisali.
A koliko je Norman ostvario važan rezultat pokazuju i sledeće informacije – tokom kvalifikacione trke, Norman je sa vremenom 20.17 postavio nakratko olimpijski rekord, da bi u finalnoj trci, koju je Tomi Smit dobio sa 19.83, Australijanac napravio novi iskorak – 20.06, i rekord Okeanije koji još uvek stoji.
Umesto slave, usledile su godine ignorisanja, a koliko je stvar otišla daleko pokazuju i reči koje je izrekao Karlos u jednom intervjuu izrečenom godinama kasnije, nakon što su pretnje smrću, izbacivanje iz Olimpijskog sela i sankcije postale davna prošlost za dvojac iz SAD:
„Ukoliko smo mi tom prilikom ‘dobili po nosu’, Piter je morao da se suoči sa čitavom zemljom i da pati sam.“
Kap koja je prelila bio je događaj iz 1972. godine, kada mu je oduzeto pravo nastupa na Igrama, a njegova porodica počela da oseća to na svojoj „koži“, zbog čega se razveo.
Sve to imalo je katastrofalne posledice po Normana, koji je zbog konstantnih podsmeha od strane svojih sunarodnika razvio ozbiljan oblik depresije. Radio je kao nastavnik fizičkog, potom i u mesari, a nakon teške povrede 1985. godine tokom jedne humanitarne trke, dobio je gangrenu, pa su usledili tmurni dani borbe sa zavisnošću od lekova protiv bolova, potom i alkoholizmom.
Preminuo je 2006. godine, da bi zvanično izvinjenje od strane Australije zbog svega usledilo šest godina kasnije, 2012.
Yesterday was the final sitting day of the decade. Parliament has seen a lot in that time, from the NDIS to same-sex marriage, but one of my favourite moments was the House apologising to sprinter Peter Norman https://t.co/WZblhDFGPc #auspol pic.twitter.com/Oi9GWpFtlb
— Andrew Leigh (@ALeighMP) December 5, 2019
BONUS VIDEO Novak Đoković svaki dan dobija podršku, ljudi opet ispred hotela
Pratite nas i na društvenim mrežama:
