0
U teniskim krugovima je prava legenda. Čovek koji se nikada nije bojao da kaže šta misli i koji je znao da sistematičnim radom uspe da objasni detalje koji su malo poznati. U Srbiji se o njemu zna nedovoljno malo, ali je ovo jedna od prilika da se takva nepravda ispravi.
Kris Bauers, čuveni teniski novinar, pokušao je da ispriča priču Novaka Đokovića onako kako bi to trebalo uraditi. Hteo je da shvati njegovu pozadinu, ali i da je predoči svim ostalima. Čovek koji je u impresivnoj karijeri radio za BBC, Eurosport, ESPN, Tennis Chanel, Talksport i mnoge internet medije učinio je da se na Đokovića gleda na drugi način.
Sama činjenica da je bio gost porodice Đoković u Beogradu svedoči koliko je objektivan posao uradio. Za Nova.rs je govorio najpre o finalu Australijan opena između Đokovića i Stefanosa Cicipasa (6:3, 7:6(4), 7:6(5), a onda i o temama.
PROČITAJTE JOŠ
Ipak, daleko je zanimljivije kako se on odlučio da napiše knjigu baš o Đokoviću. Sada se ona zove samo „Novak Đoković: Biografija“, a ranije je imala drugačije ime. Pre toga je napisao „Rodžer Federer: Definitivna biografija“, knjiga koja je do sada dobila devet izdanja. Ipak, ovde stajemo. Ostavljamo vas da uživate u rečima čoveka koji je baš u Melburnu po 100. put bio akreditovan na grend slem turniru, a uvodi za ovakve ljude nikada nisu dovoljno dobri.
Uživajte.
Najpre par reči o samom finalu.
„Praktično je dobio jer Cicipas nije mogao da ga probije, bio je kao zid od cigala. Cicipas je igrao veoma dobro u drugom i trećem setu, ali problem sa igranjem dobro i pogađanjem udaraca koji bi bili vineri protiv bilo kog drugog igrača jeste da onda morate da tražite još nešto dodatno. Ako pogledajte dva taj-brejka Cicipas je napravio mnogo grešaka iz forhenda, to zvuči kao da pričam priču iz perspektive Cicipasa, ali stvarno ono što Đoković radi mnogo dobro je, a primetili ste to od 4-4 u taj-brejku, da samo uđe u režim rada koji kaže ‘Neću napraviti grešku’. U neku ruku je i sigurni režim rada, ali zbog njegove reputacije igrači rade više nego što im je komforno da rade i ako pogode udarce – sjajno, ali uglavnom promašuju i to je razlog zašto dobija toliko mnogo napetih mečeva.“
Najpre je izložio ideju kako je odlučio da vreme posveti baš Novaku.
„Napisao biografiju o Rodžeru Federeru i moj izdavač je rekao ‘Ovo je vrlo dobro, o čemu bi još mogao da pišeš? Hoćeš li da pišeš o Endiju Mariju?’. Rekao sam mu da neću pisati o Mariju, osim ukoliko nije spreman da priča o pucnjavi u Škotskoj kada je bio u osnovnoj školi, a Endi nije želeo da priča o tome. Nisam hteo da pišem knjigu jer bi nešto nedostajalo i rekao sam ‘Šta mislite o Đokoviću?’. Rekao mi je ‘Pa, možda’. Stvar sa Đokovićem je da je priča najbolja od Federera, Nadala i Marija, on ima najbolju priču. Ostala trojica su bili deca ne bogatih porodica, ali je bilo dovoljno novca da se plati trener, automobili da ih roditelji voze na turnire i sve ostalo. Đoković dolazi iz porodice koja nije bila siromašna, ali je imala tek dovoljno. Sportska kultura u porodici je bila fudbal i skijanje nisu znali ništa o tenisu. Zbog toga da se Novak probije kroz to, kada na to dodate i raspad Jugoslavije i četiri zida, te NATO bombardovanje Beograda 1999. godine učinilo je priču mnogo zanimljivijom.
Originalna biografija se zvala ‘Sportski lider: Novak Đoković i uspon Srbije’ jer sam želeo da ispričam priču o Đokoviću kao o gospodinu Srbiji, kao čoveka koji je stavio Srbiju na mapu iz dobrih razloga. Jedini način na koji je Srbija bila na inostranoj mapi pre nego što je došao on bila je zbog uloge Srbije u jugoslovenskom ratu 90-ih koja nije pozitivna. Zbog toga je imao užasno mnogo toga da uspostavi drugačiji ton i kontekst o Srbiji u međunarodnom razmišljanju. Originalna knjiga ima četiri poglavlja koja nemaju veze sa njim. Jedno je bilo ko su Srbi etnički, jedno je bilo o jugoslovenskoj ratu 90-ih, jedno je bilo o modernoj Srbiji, jedno je bilo o ulozi sporta u modernoj Srbiji. Dugo sam istraživao o tome. Nisam imao cilj da bude precizno, iako sam srećan da to čujem (prikaz Srbije), moj cilj je bio da ga razumeju oni koji nisu Srbi.“
Anegdota sa Đokovićem koja je otkrila njegov karakter.
„Za mene je Đoković uvek bio dve osobe. Bio je Srbin i bio je internacionalac. Moj prvi dan u Beogradu je bio 2010. godine mislim zbog polufinala Dejvis kupa protiv Češke, a prve noći smo jeli u Novakovom restoranu pored Beogradske arene. Sledećeg jutra sam ga intervjuisao i čekao sam kameru da se spremi, rekao sam mu ‘Sinoć smo jeli u tvom restoranu’. Odgovorio mi je odmah ‘Šta misliš o restoranu?’ i malo sam oklevao jer sam hteo da kažem da je hrana bila odlična… Kada je došla. Trebalo je da prođe mnogo vremena da dođe. U toj sekundi dok sam oklevao rekao mi je ‘Nemoj da mi kažeš ništa, bilo je previše duvanskog dima’. Rekao sam da jeste, ali da to nisam hteo da kažem. To mi je pokazalo da on razume kako zapadni svet, ako mogu da iskoristim taj izraz, vidi Srbiju.
U nekoliko navrata je bio u Srbiji.
„Platio sam iz svog džepa za tri putovanja u Srbiju da bih istraživao za knjigu i na jednom od njih sam išao autobusom dva sata i 20 minuta do Kragujevca da bih pričao sa Dejanom Petrovićem i da bih video njegovu akademiju. To me je podučilo o Srbiji, ne samo o Beogradu, već o državi, o ruralnoj Srbiji. Mislim da je veoma važno da razumem malo o Srbiji da bih razumeo odakle dolazi, tako da momak sa kojim mogu lako da razgovaram kao sa međunarodnim građaninom ode kući, on je malo drugačija osoba. Ne toliko različita, ali malo jeste.“
Zanimljiva je stvar koja mu je upala u oko prilikom posete Srbiji, ali je i istakao kako su ga Srbi oduševili.
„Bilo je to prijatno iskustvo, ali je kao i svuda upoznate i dobre ljude, ali i ne tako dobre ljude. Ne vidim svet kao potpuno dobar ili loš jer sam novinar, ako čujem da neko ima sjajnu reputaciju potražiću da vidim šta je loše u vezi sa njim. Ukoliko čujem da neko ima užasno reputaciju potražiću dobro jer niko nije samo dobar ili loš. Nijedna zemlja nije samo dobra ili loša, samo bi trebalo objasniti odakle neko dolazi i mislim da su Srbi ponosni na svoju kulturu pušenja. Meni je to pomalo luckasto i korak iza ostatka sveta, ali nešto mi se mnogo dopada u vezi sa Srbijom kada kaže ‘Bilo bi lepo da se pridružimo Evropskoj uniji, ali ako nam kaže da moramo da zabranimo pušenje, onda ne, nećemo to da uradimo. Ne zato što je pušenje dobra stvar, nije i znamo to, već zato što volim kada ljudi kažu: Ovo smo mi, sarađivaćemo, ali se nećemo izvinjavati zbog onoga što smo. Zbog toga mi se dopala Srbija.“
Pojasnio je zbog čega Đoković zaista nije imao sreće u teniskoj istoriji.
„Mislim da nije imao sreće na dva polja. Pre svega bio je treći čovek u šou dvojice i još gore bio je najuspešniji od sve trojice. Ljudi su voleli Federera i Nadala i morate da razumete zašto jer su toliko dobri momci, oni su kontrast jedan drugom, mogli ste da uživate u rivalstvu, ali i u tome ko god da pobedi. Onda se pojavljuje treći čovek. Koja je njegova uloga? Ko je on? Pre svega je veći radnik, srećniji je da bude otvoreniji, mislim pokidao je majicu kada je osvojio titulu ovde u Melburnu 2012. godine. U redu, to možete da razumete, ali nije lakša osoba da vam se sviđa.
Druga stvar zbog koje nije imao sreće je što je Đoković mnogo nijansi sivi u svetu koji je u sve većoj meri beli ili crni. Pogledajte šta su društvene mreže uradile svetu, učinile su da imamo jedan ili drugi ekstrem, to nije život, život je o pronalaženju sredine. Za mene Đoković ima zastašujuću odlučnost da pobedi, njegova želja da pobedi je strašna. Kada izađe sa teniskog terena zapravo je veoma razuman čovek, ono što želim da uradim je da naslikam sliku o njemu. Poslednja verzija knjiga je iz 2017. godine, a trenutno razgovaram sa izdavačem da napravimo novu verziju jer želim da pričam o onome što se desilo prošle godine o vakcininaciji. Ne zato što želim da izaberem stranu, nisam medicinski obučen, što se mene tiče ne mogu da vam kažem da li su vakcine dobre ili loše, da li je u pravu da ima brige ili je to pogrešno. Za mene je uvek bio 100 odsto dosledan u njegovim pristupima zdravlju. Čak je i ovde rekao da je uzimao mnogo pilula, a da to ne voli. Kada to znate…“
Početak karijere Đokovića su obeležile česte predaje, ali…
„Napravio sam fantastični intervju sa Jelenom Genčić 10 nedelja pre nego što je umrla i rekla mi je da je stalno dobijao alergije kada je igrao juniorske turnire. Pored terena je bilo divlje cveće i počeo bi da kija, počele su da ga svrbe oči… Rekla je da je uvek patio od alergija, sećate se i ovde u ranim danima gde se stalno povlačio. Posle meča protiv Rodika sam ga zapravo ja pitao na konferenciji 2009. godine kada se povukao sa meča četvrtfinala „Zašto nastavljaš da predaješ mečeve? Da li je moguće da ti osećaš povrede ozbiljnije nego drugi igrači?“, on mi je rekao „Pa, vi ne znate kako je biti u mom telu“, a ja sam rekao „Ne znam“.“
Pojasnio je kako je menjao mišljenja ljudi o Novaku u trenutku najžešćih napada početkom prošle godine.
„Kada znate da je on došao tu gde jeste rešavajući probleme sa alergijama, za mene je to potpuno logično i dosledno da je odlučio da se ne vakciniše. Ne kažem da je u pravu, ali je dosledan sa svojim stanovištem. Kada sam odradio toliko intervjua tokom januara 2022. godine, moj telefon nije prestajao da zvoni. Zvao me je BBC, CNN, Australijanci, Južnoafrikanci, španski mediji koji su mi tražili da nešto napišem, a ne pričam španski… (smeh) Najčešća reakcija posle intervjua bila je ‘O, sada ga razumem, pre ovoga sam samo mislio da je čudan. Nisam siguran da li se slažem sa njim, ali barem znam odakle dolazi.’ I to sam upravo želeo da uradim sa biografijom. Ne želim da ga zavole ljudi koji ne žele da im se sviđa, ako ljudi ne žele da im se sviđa to je u redu. Ako se ljudima ja ne sviđam to je u redu, ali makar budite pošteni prema njemu. Makar shvatite odakle to dolazi i to je za mene bila misija u ovoj biografiji.“
Pojasnio je kako je teklo istraživanje za knjigu, ali i kako je otkrio Đokovića.
„Nešto od njegove karijere se sećam, komentarisao sam njegov prvi meč ovde 2005. godine (tada sam ga prvi put video). Radio sam za BBC te godine, bilo je to prvo veče i Safin koji je bio jedan od favorita igrao je protiv mladića Novaka Đokovića i gledao sam ga i par ljudi mi je reklo ‘Gledaj ovog klinca, biće dobar’. Kada sam to čuo onda sam ga naravno gledao, išao sam na nekoliko Dejvis kup mečeva, gledao sam ga protiv Nadala u Dejvis kupu, bio sam u Moskvi gde nije igrao prvi dan kada je pobedio ovde 2008. godine. Otišao je u Moskvu i nije igrao, pa je Zimonjić morao da igra singl. Pratio sam dosta njegovu karijeru, ali sam upoznao mnoge ljude, Zimonjić, Vemić, Pilić su pričali sa mnom, pa i Petrović koji je zanimljiv jer je delimično Srbin i delimično Australijanac. Tražio sam njegove trenere koje sam upoznao tokom jednog puta u Beograd. Plus imao sam intervju sa Genčić, kada sam počeo napravio sam listu svih ljudi koje bi trebalo da intervjuišem i ona je bila na vrhu. Rekao sam: Ako mogu da dobijem samo jedan intervju – to je Genčić. Na kraju sam dobio mnogo intervjua.“
Pričao je sa mnogim srpskim novinarima poput Vojina Veličkovića, Vuka Brajovića, Nebojše Viškovića… Šta je dovelo Đokovića do ovakvih visina?
„On je neverovatno odlučan. Mnogo ljudi žele da budu sposobni da imaju veštine, ali nisu spremni da ulože rad. Uvek je razmišljao ‘ako hoću da budem tamo, šta bi trebalo da uradim’ i uvek je to radio. Male stvari su me impresionirale, mislim da je Petrović ako Srbinu kažeš vidimo se u dva možda će biti tamo u dva, ali će verovatno kasniti nekoliko minuta. Kada je trenirao Đokovića rekao mu je da će početi u dva, a Đoković je bio tamo u jedan i četrdeset minuta. Bio je spreman i odlučan da se zagreje, da bude potpuno spreman do dva. To je disciplina kakvu većina nas nema, pa ni ja je nemam. Ali on je ima. Čak i na prvom susretu sa Genčić se pojavio sa torbom i bananom unutra. Ti mali detalji, ako hoću da budem vrhunski teniser šta mi treba? Reket, odeća, rezervna odeća i banana. To je uradio sa šest godina“, završio je Bauers za Nova.rs.
BONUS VIDEO Đoković izlazi pred srpske navijače u Melburn parku posle osvajanja turnira
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
