0
Do sada mi je zakonski bilo zabranjeno da pričam o ovome. Ipak, kao što i Vatikan s vremena na vreme delimično otvori svoju arhivu, tako sam i sam čekao pravi trenutak (čitaj prvi mogući) da otkrijem kako sam se prodao.
U jednom trenutku mi je u medija centru ispred pariskog stadiona „Filip Šatrije“ prišao kamerman i poručio mi je da će me producent pozvati, jer su me snimali bez da me prethodno pitaju. Nije kao da me je to previše potreslo, ali me jeste iznenadilo kada mi je zaista zazvonio telefon.
PROČITAJTE JOŠ
Da preskočimo onaj dosadan deo, jer su usledile konsultacije sa advokatima i kime sve ne, tek ja potpisujem ugovor. Ugovor za pojavljivanje u Netflix seriji „Break point“, verovatno prvoj snimljenoj o tenisu, koja je trebalo da obogati moj bankovni račun – za čitavu jednu funtu. Znate šta? Nisam dobio ni tu jednu funtu. Nije kao da me je ikada bilo briga za to, ali sam postao laka meta kada god sam prepričavao tu priču.
Kao u onom čuvenom vicu kada otac objašnjava sinu koja je razlika između realnog i hipotetičnog (moraćete dalje sami da guglate) uvek sam nekako završio „na penalu“. I sve je uvek imalo isti obrazac. Počelo bi od „Trebalo je da tražiš više para“, a na moje „Koga ja zanimam?“ uvek je stizalo „Ma nije to bitno, mogao si barem hiljadarku da uzmeš“.
Odmah se došlo do zaključka da neću moći da osnujem velike firme, da budem CEO jer sam propustio finansijske prilike. Bilo je mnogo neumesnih poređenja sa poslovnim modelima koji su zapravo donosili zaradu (popuniti po volji).
Naravno, isti početak nije značio i uvek jednake šale, pa se tu otišlo prilično daleko. Bilo je onih duhovitih, a ukoliko neko zna da se šali i da sanjari o novcu onda su to Vranjanci. Na jugu Srbije (kao i na jugu svake zemlje sveta, osim Engleske) situacija je daleko gora čak i od inače lošeg proseka države, pa su plate neuporedivo niže.
To je navelo ljude da postanu svetski rekorderi u štednji, a samo je puka sreća dovela do toga da se u vicevima podsmevaju Piroćancima, a ne Vranjancima. Za one koji nikada nisu probali sarmu ili stigli da jedu na Pržaru, u vranjskim vicevima su južnjaci uvek gori od Piroćanaca („Sreća što su Piroćanci ušli u vic, a ne mi“).
Ima tu i još jedan faktor. Nikada ne vidite toliko razočaranja na licima Srba do propuštene prilike da se „opljačkaju“ stranci. Kao što je u jednom od finala Australijan opena tip na tribini imao drečavo crvenu majicu sa natpisom „Srbija protiv sveta“, taj poriv da prevarimo ili da barem u svojoj glavi imamo utisak da smo prevarili stranca za dobit nam je zapisan u DNK.
— Brian🇨🇭 (@camerlengo73_2) February 2, 2020
I naravno, nisam mogao da pričam o detaljima serije pre nego što je izašla. Čuvano je to kao državna tajna, bitno kao koliko je plaćen spomenik Stefanu Nemanji… Ipak, velika je to stvar za tenis koji bi mogao dodatno da se unapredi. Uostalom, sa pojavom Federera, Nadala i Đokovića su nagrade na turnirima duplirane tri puta za 20 godina, a ovo bi trebalo da „otključa“ čitav novi svet publike. Dakle, tajna je konačno mogla da izađe na svetlo dana.
Ipak, meni je bilo bitnije da imam makar i „kameo“ pojavljivanje u maniru Sten Lija u Marvel filmovima. I do sada sam odgledao prvu epizodu i pojavljujem se u, otprilike, 10. minutu. Mislim da sam svoju imaginarnu funtu pošteno zaradio! Možda je bolje da sledeći put, ako ga bude, potpišem ugovor novcem iz Monopola. Ili još bolje karticom za izlazak iz zatvora ili neke hotelčiće širom sveta. Jedna poštena sekunda u verovatno najšarenijoj majici Australijan opena, što su mi uostalom i rekli nekoliko puta iz organizacije turnira.
Evo i duše prodane.
Čuo sam mnogo mudrih poruka da je trebalo da se „prodam za više novca“, što implicira da sam se prodao u svakom slučaju, kao da je izdaja pojaviti se na najvećoj svetskoj platformi za filmove i serije. Naravno, novotarije su nam uvek bile problematične za percepciju još od kada se pojavio gvozdeni konj (voz), pa smo ga pokrivali da ne nazebe.
Najbolje od svega je što se sada osećam kao insajder jer sam i ja gledao te mečeve iz serije, jer sam i sam bio na tim konferencijama, jer sam imao o čemu da pričam. I to je zapravo poenta jedne kulture (individualne ili grupne), sve je u priči i pričanju. Zato neka vam ovo posluži kao mali trejler, kada smo već uveli ovoliko termina iz kinematografije, za sve što nas čeka ove godine u Melburnu. Verovatno sam u ovom trenutku već u avionu na dan dugom putu do Melburna i verovatno smišljam kako da sada uspem da dođem do hotela.
Svakako, ako ste izdržali dovde na pravom ste mestu, a mi se čitamo narednih 18 dana.
Ko zna, možda uspem da se prodam još jednom. Funta po funta…
BONUS VIDEO Novak Đoković i Nik Kirjos – šou na egzibiciji u Melburnu
