Podeli:
Foto:Screenshot/Youtube/RTS

"Neću reći da se osećam žrtvom, samo zato što je neko snažniji i fizički sposobniji od mene uspeo da me telesno ugrozi. One koji trpe ovakve nasrtaje, zakon naziva žrtvom i iz tog ugla gledano, to je tačno. Međutim, ne moramo se svi u takvim situacijama osećati kao borci sa smrtonosnim povredama, niti se svako u toj situacii mora osećati psihički povređenim. Ne, ja sam u ringu, kao i svaki drugi borac. Neko dobije rundu, neko je izgubi. Moj bivši partner je u ovoj rundi pobedio, ali to ne znači da sam ja izgubila", govori Slađana Milošević za Nova.rs nakon nedavnog porodičnog nasilja koje je doživela od strane svog bivšeg partnera.

Umetnica i rok legenda Slađana Milošević nedavno je dospela u žižu interesovanja javnosti, jer je prijavila svog devetnaest godina mlađeg partnera zbog porodičnog nasilja. Nakon prijave, umetnica je završila u Urgentnom centru, a njen partner je uhapšen po nalogu Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu.

Ona je u intervjuu za Nova.rs govorila o ovom konkretnom slučaju, ali se dotakla i šireg konteksta rodne ravnopravnosti u kako kaže, duboko patrijahalnom društvu kakvo je Srbija. Govorila je i o svom životu u SAD, ali i o domaćim tabloidima i nepoštovanju institucija i zakona.

Kako se osećate nakon svega što se dogodilo tokom proteklih nedelja i, s obzirom na to da imate knjigu posvećenu pravima žena i rodnoj ravnopravnosti, šta nam ovaj konkretan slučaj govori o položaju žena u Srbiji? 

– Osećam se sjajno, malo sam ironična. Ne zna se šta je teže, konstantni napadi medija i objavljivanje neproverenih informacija ili osećaj da ste protraćili vreme ovog kratkog života, na nekoga, ko to nije umeo da pošuje. Emotivni gubitak se uvek teško podnosi. Treba proći tužan proces partnerovog nestanka. Srbija odavno važi za poslednji bastion patrijahalnog društva u razvijenom svetu, sa veoma lošom reputacijom. Nasilje i loš odnos muškarca i žene prilično su izraženi. Pozicija žene više liči na one, u prethodnim vekovima. Položaj žene se možda i pogoršao, s obzirom na to da su zahtevi modernog vremena takvi da se od nje, pored već postojećih obaveza, očekuje uključenje u radnu snagu. Žena mora i može sve. Muškarac, s druge strane, sve češće odbacuje porodične obaveze i ponaša se kao tinejdžer u kući roditelja. Time je na ženu prešla prevelika odgovornost, za šta ne dobija poštovanje i pripadajuću vrednovanje. U svom autorsko- enciklopedijskom delu ”Civilizacija i žena – Muška žena” insistiram na dva postulata – jednakovrednosti i jednakovažnosti žene. Položaj žene se kroz istoriju menjao i u nekim drevnim društvima, poput egipatskog, spartanskog ili rimskog bio je povoljniji, dok je u antičkoj Grčkoj, od koje evropska tradicija vuče korene, ženin položaj bio posebno loš. Žene su u drevnoj Grčkoj bile lišene pravde pred zakonom i tretirane kao muškarčev posed, poput robova, dece, stoke i pokućstva. Jedan primer dovoljno govori, kada bi se u porodici rodilo muško dete, na vrata bi se stvaljao venac cveća i danima slavilo, dok se pri rođenju ženskog deteta, na vrata stavljao samo smotuljak vune. Ženske bebe bi se u drevnom Rimu puštale, u pletenoj košarici niz reku Tibar. Nekada bi dobri ljudi, bebu spasavali i odgajali je kao svoju robinju.

PROČITAJTE JOŠ

Da li možemo reći da je položaj žena u Srbiji danas povoljan? 

– Žene danas prividno učestvuju u upravljanju državom i društvom. One imaju pravo glasa u izboru vlasti, ali i dalje ne rukovode. Žene nisu na najvišim pozicijima, ni u poslovnom, ni u privatnom životu. U društvenom, ekonomskom, političkom i stvaralačkom životu, su još retke i nevidljive na pozicijama moći. Femicid je takođe i dalje prisutan svuda u svetu. Velika bitka za istinsku jednakovrednost žene, tek nam predstoji.

O tome ste pričali i u svojoj knjizi? 

– Na dvotomnoj enciklopediji radila sam jedanaest godina. Poslednjih pet godina pisanja, živela sam kao u monaškoj ćeliji. Knjiga je imala dvanaest hiljada stranica u sirovoj verziji, a trebalo ju je skratiti na hiljadu i sedamsto. Moj književni rad ostavlja čitaoca da razmišlja i sam donosi zaključke –svoje mišljenje ne namećem, iako ga iznosim, već ostavljam čitaocu da sam potraži istinu. Evo i jednog primera neravnopravnog vrednovanja žene u istorijskim tokovima. Pre nekoliko godina slavilo se 1700 godina od donošenja Milanskog edikta. Govorilo se o caru Konstantinu (rođenom na
teritoriji Niša), ali o njegovoj majci Jeleni, zaslužnoj za prevođenje cara Konstanrina u hrišćanstvo, kao i za širenje hrišćanske vere širom Drugog Rimskog Carstva, gotovo da ništa nismo čuli. Carica Jelena je posetila Jerusalim, pronašla Časni krst i druge hrišćanske relikvije, podizala crkve, prevodila pagane u veru hrišćanstva, obezbeđivala finansiranje rimske vojske, vladala uz cara Konstantina…ali, o njoj nismo imali prilike mnogo da čujemo.

Da li se u ovom trenutku osećate poraženom? 

– U nedostaku druge terminologije, zakon me tretira kao žrtvu. Napadnuta jesam i povređena, ali ne osećam se kao borac sa smrtnim povredama. Pala sam fizički, ali nisam pala duhom i psihom. Ne osećam se kao gubitnik. Ne, ja sam u ringu, kao i svaki drugi borac. Neko dobije rundu, neko je izgubi. Moj bivši partner je u ovoj rundi pobedio, ali to ne znači da sam ja izgubila rat!

Videli ste šta su mediji prethodnih dana pisali o Vama. Da li ste želeli da se za ovaj incident pročuje u javnosti? 

– Živimo u državi u kojoj se zakoni odavno ne primenjuju. Jedan od zakona je zagarantovana tajnost sudskog procesa, ukoliko sudija drukčije ne odluči i dozvoli suđenje pred javnosti (ovako je bar u anglosaksonskom pravu). Međutim, u praksi nije tako. Ako date iskaz na sudu, a on posle pola sata završi na naslovnim stranama svih tabloida, kako to objasniti? Zašto država dozvoljava da se pravosudni sistem devalvira? Ne znam ni jednu državu u svetu, a u mnogima sam živela, gde je ovo dopustivo. Zašto bi žene sebe stavljale na stub srama, kada je tretman žrtve skandalozan, i deluje kao da ste dvostruka žrtva? Gotovo da ne smete reći istinu jer vam se vraća kao zli bumerang. Živimo u primitivnoj sredini, koja umesto da podrži žrtve nasilja, smišlja kako da ih osudi – razmatra da li je žena mlada, stara, smežurana, zgodna, da li je pametna, nemoralna, provokativna. Svakako da žene treba da istupe, ali država mora da uvede red u suđenja i da ovakve navike prekine.

Foto: Zoran Lončarević

Da li verujete da država može da reguliše takve stvari? 

– Pitanje je da li vlast želi, a da li ima sposobnost – naravno da ima. Mi smo društvo koje je poznato kao prilično opušteno. Vidite, živimo u policijskom času koliko već? Nametnut je način da se poštuje disciplina, tako da, sve se može, samo je pitanje da li se želi.

S obzirom na to da se Vaša karijera proteže decenijama unazad, a da ste oduvek važili za revolucionarku, da li ste se često susretali sa kritikama i osudama javnosti? 

– Bilo je teško tokom decenija. Početak moje karijere je vezan za prelomni trenutak u civilizaciji, kada se primećuje i nameće žensko stvaralaštva i ženine moći. U umetničkom smislu žene su retko bile istaknute. U pop muzici XX i XXI veka, bilo je ženskih izvođača ali njihovo prisustvo nije bilo primetno, niti je bilo više ženskih kompletnih autora. Oko mojih početaka, otvara se i ciklus borbe za samostalnost žene i njeno pravo da stvara. Žena postaje umetnik čija se dela moraju uvažiti. Moje postojanje koincidira sa buđenjem nove ženske svesti, a svoje stvaranje počinjem godinama pre prvih američkih zvezda, poput Madone ili sličnih. Naša patrijahalna sredina ima tendenciju da sve deli po rodu. Nedavno se pojavio članak našeg kritičara roka, koji je govorio o mojoj pojavi na sceni, ali samo u duhu ženskog stvaralaštva. Međutim, nigde nije pomenuo da sam nevezano od roda, promenila formu i sadržaj umetničkog i javnog izražavanja. Pokušaj da me svede na ženskog stvaraoca, a ne na samo – stvaraoca – je poseban vid diskriminacije. Nije bitno da li je u pitanju muško, žensko, gej, trans, vernik, nevernik, crn ili beo. Ako ste nešto postigli – postigli ste. Definicije tog tipa su nebitne. Bitno je da je neko uradio, promenio i stvorio. Kažem u svojoj knjizi, da nema muške ili ženske istine, umetnosti, nauke. Istina je ista za oba roda!

Koje su bitne razlike koje ste primetili živeći u SAD, između njihovog i našeg mentaliteta? 

– Pored Srbije, najviše životnog vremena sam provela u SAD. Zapadno društvo mi je najbliže. Ogromne su razlike u dvema kulturama. Amerika je urbana, mladalački vibratorna nacija, još uvek puna energije i poleta. Takav je njihov odnos i prema umetnosti. Rodili su popularnu muziku, kulturu, mnoge forme stvaranje, umetničkog i naučnog. Od Amerike potiču stvaralačke tekovine u proteklih vek i po, a mi ih uporno ignorišemo. Imamo čak one koji su na odgovornim pozicijama, koji veruju da pop kultura nema vrednost. Mi volimo da se zaustavimo kod Dostojevskog ili odemo još dalje u prošlost. Nema kretanja unazad, kultura se menja. Imala je svoju progresiju u svim umetnostima – slikarstvu, književnosti, muzici. Pop kultura dominira poslednjih vek i po. U Americi je cvetala i došla do viših dometa i što je važno, njihov narod je ponosan na svoje stvaralaštvo. Međutim, naše društvo pokušava da se odupre uticaju modernog stvaranje i mišljenja, iz potpuno drugih uverenja. Nije kultura problem, jer da jeste, ne bismo koristili mobilne telefone, igrali igrice, išli u bioskope, slušali svetsku muziku, itd. Da nema Amerike, svet bi bio zaostaliji. Gotovo da je sve u modernoj civilizaciji poteklo iz Amerike. Žao mi je, ali to je istina.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Vaš komentar