2
Bio je poslednji dan škole u Hjustonu pre skoro trideset godina kada su trojica crnih tinejdžera u povratku kući počela da razgovaraju o tome kakva ih budućnost čeka – šta žele da urade u životu?
“Džordž se okrenuo ka meni i rekao: ‘Želim da dirnem svet'“, ispričao je za Njujork tajms Džonatan Vil, sada 45-godišnjak. On i Džordž bili su prijatelji; upoznali su se u školskoj kafeteriji u šestom razredu, kada su obojica imali po 17 godina. Džordž Flojd je tada bio visoki sportista sa sjajnim rezultatima i tada je možda maštao o tome da zaigra za NBA ili NFL.
„To je bila jedna od prvih stvari kojih sam se setio kada sam čuo šta mu se dogodilo“, rekao je Vil. „Nije mogao ni da sanja da će ga ljudi znati po ovakvoj tragediji.“
I svet sada zaista Džordža Perija Flojda mlađeg poznaje po njegovim poslednjim rečima, dok je preklinjao za vazduh i dozivao majčino ime skoro devet minuta priklješten između asfalta i policajčevog kolena.
Njegova strašna smrt ovekovečena je snimkom koji je zabeležila prolaznica tog 25. maja, a potom je postala inicijalna kapisla za proteste protiv policijske brutalnosti koji plamte Amerikom već dve nedelje.
On je danas sahranjen u Hjustonu uz pratnju hiljade demonstranata koji stoje uz njegovu porodicu, u gradu u kojem je proveo najveći deo svog života, a komemoracije su održane i u Mineapolisu, mestu na kojem je preminuo, i Severnoj Karolini, gde je rođen.
Oni koji su stizali da mu odaju poslednju poštu Flojda su doživljavali kao jednog od njih, kao nekog svog – čoveka iz Hjustona koji je mogao da bude i otac, sin ili brat nekoga od njih.
Jedna žena koja je stajala u redu ispred crkve, medicinska sestra iz Hjustona, rekla je da je upravo zato Flojdova smrt toliko potresla: „Ovo je mogao da bude bilo ko u mojoj porodici.“
Flojdovo ubistvo je inspirisalo, ironije, ljude svih rasa da marširaju ulicama i kleče, da uzvikuju da su „crni životi važni“ i da se okupljaju u stotinama gradova u čitavom svetu.
Ali, Džordž Flojd je bio više od tih 8 minuta i 46 sekundi. Više od 16 verzije iste rečenice koje je za to vreme izgovorio: „Ne mogu da dišem.“
Bio je veliki čovek koji je sanjao jednako velike snove.
Odrastao je u jednom od najsiromašnijih krajeva Hjustona, blistao u košarci i fudbalu, prvi od svoje braće i sestara koji je otišao na koledž upravo kao sportista, ali se vratio u Teksas posle nekoliko godina i izgubio maltene čitavu deceniju u zatvoru zbog, uglavnom, posedovanja droge. Do trenutka kada je, pre nekoliko godina, otišao Hjustona u 2.000 kilometara udaljeni Mineapolis zbog posla, bio je spreman za novi početak.
Pročitaj i:
Kada je 2018. otišao u Hjuston na majčinu sahranu – umrli su od razmaku od samo dve godine i nedelju dana – rekao je svojoj porodici da se u Mineapolisu konačno oseća kao kod kuće. Istetovirao je majčino ime na stomaku, videlo se kasnije na obdukciji. Zvala se Larsenija.
Kada su se njegovi roditelji razveli, sa majkom se preselio u svet od crvenih cigala, stambeni kvart sa 564 stanova u jednom delu Hjustona.
Njegova majka – svi su je zvali Sisi – bila je aktivan član zajednice. Podigla je decu sama, a često je čuvala i svoje unuke i decu iz komšiluka.
Flojda su kao dečaka u kraju zvali Peri, po srednjem imenu, a onda Veliki Flojd, pomalo jer je bio kao nekakav duhoviti džin.
Njegovi prijatelji iz srednjoškolskih dana za Njujork tajms su ispričali da je Flojd bio šaljivdžija, uvek nasmejan i spreman da zbija šale. Kada su se nedavno okupili posle njegove smrti, razmišljali su o tome da li se Flojd ikada pre ovoga uopšte potukao.
„Niko nije mogao da se seti“, rekao je jedan od njih.
Sport je bio izlazna karta iz Briksa, onog sveta od crvenih cigala na periferiji Hjustona. Zato je odlučio da iskoristi to što je bio tako visok i što je bio dobar u sportu.
Prvo je dobio stipendiju na koledžu u Južnoj Floridi, odakle se prebacio na jedan teksaški kampus, ali se ni tu nije zadržao. Vratio se u Hjuston bez diplome.
Život u Briksu bio je nemilosrdan. Siromaštvo, droge, bande i nasilje. Nekoliko Flojdovih školskih drugara nije doživelo ni dvadesetu.
Kada je došao nazad, počeo je da repuje. U međuvremenu su se nizala hapšenja i negde 2009. godine izjasnio se krivim za oružanu pljačku. Proveo je u zatvoru četiri godine.
Kada je izašao, opet je pokušavao da stane na noge. Posvetio se crkvi, a ubrzo po izlasku dobio je i ćerku, Đijanu. Upravo je u crkvi ušao u program koji je predviđao odlazak u Minesotu na rehabilitaciju i rad.
To je trebalo da bude još jedan pokušaj iskupljenja.
U Minesoti je živeo sa dvoje cimera. Od 2017. je radio kao čuvar u jednom skloništu za beskućnike, a oni koji su sa njim radili poznavali su ga kao nekog mirnog temperamenta čiji je prvi instinkt bio da kolege zaštiti. Čak ih je pratio do kola.
U međuvremenu se javio na oglas za mesto čuvara u jednom restoranu i plesačkom klubu. I tu se brzo uklopio. Vlasnik je ispričao da je Flojd dolazio prvi i odlazio praktično poslednji sa posla, a iako se baš trudio, nikada nije naučio kako treba da pleše salsu.
Pored kreveta je držao bibliju i često je čitao naglas. Jedan od njegovih poznanika rekao je da je Džordž imao glas nalik Reju Čarlsu.
Poslednje nedelje života proveo je oporavljajući se od koronavirusa kojim se zarazio u aprilu. Kada je već počeo da se oseća bolje, provodio je vreme sa svojom devojkom i nije se mnogo sretao sa cimerima.
I oni su, kao i milioni drugih ljudi, gledali onaj snimak u kojem se Flojd bori za dah i doziva pokojnu majku – „Mama! Mama!“
Danas je, 15 dana od agonije u kojoj je dozivao njeno ime, Flojd sahranjen pored nje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
