2
Donald Tramp je objavio rat Nemačkoj. Barem načinom govora. Najvažnija evropska zemlja, potencijalno najvredniji partner Amerike, u umu predsednika SAD postala je protivnik.
Od svih Trampovih brojnih spoljnopolitičkih katastrofa, ova sa nemačkom kancelarkom je možda i njegova najznačajnija, primećuje Gardijan u svojoj analizi.
Krajem jula objavljeno je da će pukovnik u penziji i odlikovani ratni veteran Daglas Makgregor postati sledeći ambasador u Berlinu. Makgregor redovno doprinosi Trampovom omiljenom TV kanalu – Foks njuz.
On je predlagao da američka pogranična straža „strelja sve koji pokušaju da ilegalno uđu iz Meksika“, opisao je istočne Ukrajince kao „Ruse“, branio akcije Srbije protiv „islamske mafije na Kosovu“ i kritikovao Nemačku zbog davanja socijalne pomoći „milionima neželjenih muslimanskih osvajača“, a ne izdvaja toliko ni za finansiranje svojih vojnih službi, piše britanski list.
Pročitajte još:
Čini se da je najveći udarac Makgregor svom novom domaćinu zadao neverovatnim govorom u kome pravda nacističke zločine. Opisao je sećanje na njih kao „bolesni mentalitet zbog koga generacije moraju da iskupljuju grehe onoga što se dogodilo u 13 godina nemačke istorije, a da se ignoriše ostalih 1.500 godina Nemačke“.
Ako Senatov Odbor za spoljne odnose potvrdi Makgregorovu nominaciju, on će zameniti drugog Foksovog šok komentatora i šaljivdžiju. Tek što je Ričard Grenel stigao u Berlin 2018. krenuo je u ofanzivu, obećavajući da će „osnažiti druge konzervativce“ širom Evrope. Pod tim nije mislio na članove koalicije Angele Merkel, već na nacionaliste koji je okružuju, poput onih iz Mađarske i Poljske. Brojni nemački poslanici pozvali su da Grenel bude proglašen personom „non grata“. Merkel se odupirala, ali je ova afera doprinela značajnom urušavanju odnosa dve zemlje.
Tramp je Grenela nagradio za njegov rad, promovišući ga u v.d. direktora za nacionalnu bezbednost u Vašingtonu. U daljnjoj demonstraciji nadmoći, šef Bele kuće je prošlog meseca najavio povlačenje gotovo 12.000 vojnika iz američkih baza u Nemačkoj.
Tramp od početka mrzi Merkel, jer ona predstavlja sve što on nije. Na međunarodnoj sceni poštuje sagovornike i ne priređuje iznenađenja. Ona prezire njegove vulgarnosti. Šefica koja je 2015. upala na listu najskromnijih svetskih lidera odbija da prihvati da je namagarči jedan siledžija.
Ne može se reći da Merkelova nije pokušala da mu se približi. U martu 2017. godine, dva meseca posle konstituisanja nove administracije u SAD, ona je odletela u Vašington na njihov prvi sastanak. Bila je uporna. Detaljno je pročitala intervju milijardera iz Plejboja iz 1990. i proučila uticaj „trampizma“ na donosioce političkih odluka. Pročitala je njegovu knjigu iz 1987. „Umetnost posla“, čak je gledala i epizode njegovog rijalitija „Šegrt“.
Počelo je loše. Ponudila mu je stisak ruke u Ovalnoj kancelariji pred kamerama. Nije prihvatio. Njen proučavani nedostatak emocija i duboko analitički um bili su mu anatema. Njeni saradnici kažu da je naučila da mu objašnjava komplikovane probleme smanjujući ih na deliće. On je ovo smatrao velikom samovoljom.
Tramp je dokumentovan kao mizogina osoba i neki to navode kao razlog tolike mržnje prema njemu. Drugi to svode na narcističku ogorčenost kada se pohvaljuju drugi.
Kada je 2015. izabrana za ličnost godine časopisa „Tajm“, Tramp je rekao:
„Odabrali su osobu koja uništava Nemačku.“
Posebno ga je uznemirilo što ju je ugledni „Tajm“ nazvao kancelarkom slobodnog sveta.
„Ono što je Merkel uradila Nemačkoj, to je tužna, tužna sramota“, reagovao je tada Tramp.
Pa ipak, ta ista žena koja je od malih nogu sanjala da se vozi kroz američka polja i obožavala Ronalda Regana zbog oslobađanja sveta (i njene rodne Istočne Nemačke) od komunizma, po instinktu je bila atlantista.
Njoj se, navodno, jedini gori incident pre Trampa dogodio kada je 2013. prema izveštajima Edvarda Snoudena otkriveno da je američka Agencija za nacionalnu bezbednost godinama prisluškivala Merkelin lični mobilni telefon. Kada su joj to rekli, bila je besna, što je retkost da ona odjednom izgubi kontrolu nad besom po kojoj je poznata. U ljutitoj telefonskom razgovoru sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom, koji je procurio u medije, rekla mu je: „Ovo je poput Štazija!“
Njihov odnos je, dakle, uvek bio komplikovan. Nemci se sa nežnošću sećaju oslobađanja svoje zemlje, kojim je okončana ruska blokada Berlina. „Proždirali“ su sve proizvode američke pop kulture. Zaljubili su se u Džona Kenedija i njegov put 1963. u Berlin, što je ostalo neizbrisivo uklesano u istorijskim knjigama. Ali levica se borila protiv nuklearnih razmeštanja pod Reganom. Zbog akcija Džordža Buša u Iraku došlo je do pogoršanja u odnosima, posebno posle njegovih pokušaja da kontinent podeli na Novu i Staru Evropu. Čak i sa centrističkim i Berlinu simpatičnim demokratskim predsednicima Bilom Klintonom i Barakom Obamom bilo je loših trenutaka.
Sukcesivno, američki predsednici iskazivali su frustraciju. Gasovod Severni tok, koji je forsirao bliski Putinov prijatelj, bivši kancelar Gerhard Šreder, podvukao je opasnu energetsku zavisnost Nemačke od Rusije.
To je u suprotnosti s Merkelinim, inače dosledno tvrdim stavom prema Vladimiru Putinu. Ona je bila ključna u obezbeđivanju toga da EU uvede sankcije Rusiji nakon aneksije Krima i invazije na istočnu Ukrajinu. Berlin više ne hvali Kinu kao nekoga ko nastavlja da daje poklone i kasno ga doživljava kao strateškog konkurenta, pa se Merkelova izlaže stalnoj kritici. Što se tiče odbrane, neuspeh Nemačke da ispuni dogovoreni cilj NATO-a da potroši dva odsto BDP-a na odbranu predstavlja izvor iritacije.
Međutim, ništa nije ni slično trenutnoj situaciji.
Nemački spoljnopolitički establišment nada se da će Tramp biti poražen u novembru. Bajdenovo predsedavanje SAD ne bi uklonilo sve tenzije, ali će biti signal da se SAD vraćaju starom diplomatskom toku. Zemlja koja personifikuje taj tok imala bi razloga za slavlje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
