Foto: Valeriy Shustov / Sputnik / Profimedia

"Velika zemlja, mnogo teritorije, pa neće da se oseti", ovom logikom su se vodili ruski i sovjetski lideri kada su poklanjali delove svoje teritorije kako bi pridobili političke poene ili pristup resursima, ne razmišljajući da će im se to u jednom trenutku obiti o glavu. Decenijama kasnije, posledice njihove "darežljivosti" se i dalje osećaju.

Sovjetski lider Nikita Hruščov je 1954. godine dao Ukrajini poklon: Krim. Šest decenija kasnije, posledice tog poklona osetile su i Rusija i Ukrajina.

Pandorina kutija zamrznutih konflikata

„Poklon“ Hruščova u to vreme niko nije smeo da dovede u pitanje i dobio je samo paragraf u Pravdi, državnim novinama Sovjetskog saveza. „Odluka Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR je da krimsku oblast iz ruske socijalističke republike prenese u ukrajinsku, uzimajući u obzir integralni karakter i ekonomske veze, teritorijalnu blizinu i predlog tri prezidijuma“, navedeno je u kratkom tekstu koji je izašao 27. februara 1954. godine.

Ukrajina je poklon dobila povodom 300 godišnjice spajanja sa ruskim carstvom i u tom trenutku, niko nije očekivao da će Sovjetski savez nestati 40 godina kasnije.

Hruščov, koji je na vlast došao posle Staljina, razobličio je njegov kult, a u pokušaju da dobije podršku rukovodstva Ukrajine gde se ranije obračunavao sa „narodnim neprijateljima“, poklonio im je poluostrvo. Drugove je o odluci obavestio dok su išli na ručak.

Foto: Фото ИТАР-ТАСС / TASS / Profimedia

Decenijama kasnije, sa raspadom SSSR-a, Vrhovni sovjet Rusije zaključio je 1992. da je oblast Krima bila predata Ukrajini nezakonito. Stanovnike Krima tada, kao ni pre 40 godina, niko ništa nije pitao. Tek u martu 2014. poslanici u parlamentu Autonomne Republike Krim deklaracijom o nezavisnosti su proglasili nezavisnost Krima od Rusije, a potom, na referendumu, su glasali za pripajanje Krima Rusiji.

Ukrajina, naravno, nije dobro prihvatila oduzimanje poklona niti je priznala rezultate referenduma, ali to nije sprečilo Vladimira Putina da uvrsti Krim u sastav Ruske federacije 2014. i to da učini vojnom intervencijom iskoristivši krizu koja je izbila smenom predsednika Viktora Janukoviča.

Staljin prvi počeo

Staljin je prvi počeo sa poklanjanjem teritorija, kada je 1920. jermensku oblast Nagorno-Karabah poklonio Azerbejdžanu, stvorivši tako savršene uslove za zamrznut konflikt koji tinja poslednjih 100 godina. Krajem septembra konflikt je eksplodirao, izazvavši strahovanja da bi mogao da se prelije na region i preraste u pravi rat, budući da se Turska otvoreno stavila na stranu Azerbejdžana, što je razumljivo, imajući u vidu u najmanju ruku neprijatnu istoriju Jermena i Turaka i genocid koji je počinjen nad Jermenima, a koji Turska ne priznaje.

Foto: Фотохроника ТАСС / TASS / Profimedia

Rusija se do sada držala po strani, ali je ponudila posredovanje u prekidu vatre. Eksperti strahuju da će, ako se konflikt nastavi i preraste u veći sukob, Moskva morati da se umeša i zaštiti svoje interese u Jermeniji gde ima vojnu bazu.

Bolna tačka – Gruzija

Neraščišćeni odnosi Rusije i Gruzije kao i višegodišnja unutrašnja trvenja, prekrajanja granica i razmena teritorija doveli su do stvaranja i drugih „zamrznutih“ sukoba, pre svega u Adžariji, Abhaziji i Južnoj Osetiji.

Abhazija i Adžarija su bile u sastavu Gruzije do kraja Prvog svetskog rata, dok je Osetija bila podeljena između Gruzije (Južna Osetija) i Rusije (Severna Osetija).

Prvi sukobi krenuli su 1989. kada je Južna Osetija zatražila veću kulturnu i političku autonomiju, a Abhazija ujedinjenje sa SSSR. Uz posredovanje Rusije je 1992. sa Južnom Osetijom potpisan mirovni sporazum, dok su se u Abhaziji sukobi dodatno intenzivirali kada je zatraženo konfederalno uređenje dok je primirje postignuto uz posredovanje Rusije, koja je razmestila svoje trupe na teritoriji Abhazije 1994.

Foto: EPA/MAXIM SHIPENKOV

Sa dolaskom Mihaila Sakašvilija na vlast, Gruzija ponovo preuzima kontrolu nad Adžarijom, ali ne uspeva da se dogovori o većoj autonomiji sa Južnom Osetijom i Abhazijom. Sakašvili 2008. „Petodnevnim ratom“ pokušava da zauzme Južnu osetiju što izaziva odgovor Rusije, koja osvaja teritoriju sve do glavnog grada Tbilisija. Rezultat – stvaranje nezavisnih država Abhazije i Južne Osetije koje priznaje Rusija, ali i retko ko drugi. Sa odlaskom Sakašvilija 2013. dve teritorije su samo deklarativno nezavisne, ali su pod nadležnošču Moskve.

Čečenija – netrpeljivost koja tinja

Čečenija je još jedna teritorija koju je Rusija vekovima parčala i prekrajala zbog bogatih prirodnih resursa, što je dovelo do zategnutih odnosa čečenskog stanovništva muslimanske veroispovesti i ostatka Rusije.

Prvi direktan sukob izbio je krajem 19. veka u vreme carske Rusije, drugi u vreme SSSR kada su Čečeni optuženi za saradnju sa nacistima što je ponukalo Staljina da poništi njihovu autonomiju i pripoji ih SSSR-u, i treći sukob je izbio posle raspada Sovjetskog saveza i kraja Hladnog rata.

Prvi čečenski rat vođen je od 1994. do 1996. i rezultirao je raspadom Čečen-Ingušetije i pripajanjem Ingušetije Ruskoj federaciji i proglašenjem čečenske nezavisnosti. Rusija je pokušala da povrati teritoriju što je rezultiralo ogromnim brojem žrtava, uništavanjem glavnog grada Groznog i odlaskom Rusa i ne-čečenskog stanovništva iz Čečenije.

Foto: EPA/VLADIMIR MASHATIN

Ohrabreni, Čečeni napadaju susedni Dagestan 1999. sa idejom da se ujedine što je dovelo do vojnog odgovora Rusije koja je izvršila invaziju i osvojila celokupnu čečensku teritoriju.

Sa ubistvom predsednika Ahmada Kadirova, a potom i vođa Čečena Aslana Mashadova i Šamila Basajeva, situacija u Čečeniji se naizgled smiruje, ali sa teškim posledicama po Rusiju – napad na pozorište u Moskvi, napad na metro, napad na školu u Belsanu u Severnoj Osetiji…

Foto: ANTON DENISOV / AFP / Profimedia

Eksperti upozoravaju da čečenski islamisti sada rade na stvaranju takozvanog Kavkaskog emirata i da svi pokušaji vlasti da se smanji uticaj boraca daju slabe rezultate, i da je Čečenija samo tempirana bomba koja čeka varnicu da eksplodira.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare