Slučaj premijera Velike Britanije Borisa Džonsona podseća na onaj brazilskog predsednika Žaira Bolsonara; koronavirus prvo im je bio šala, potom su korili građane da preozbiljno shvataju stvar, a onda su se Kovidom-19 zarazili upravo oni i valjda više nije bilo smešno.
Bolsonaro je u međuvremenu demantovao navode brazilskih medija da je pozitivan na koronavirus, a Džonson je na Tviteru saopštio da je razvio blage simptome i da je test na Kovid-19 ipak pokazao pozitivan rezultat.
Džonson je proveo decenije pripremajući se za ulogu šefa države, ali, kako Njujork tajms piše, na pogrešan način. Na vlast je došao besramnim glupiranjem i komičnim zabavljanjem onih koji su se gadili uštogljenog establišmenta, a sada treba da, u trenutku krize, predvodi svoju naciju.
Boris Džonson ne zna kako da igra ulogu lidera; nesmotreno oklevanje da se na vreme preduzmu odgovarajuće mere dok se virus širi koštaće Veliku Britaniju ljudskih života.
Pročitaj i:
Dok su Britanci proteklih nekoliko nedelja postajali akutno svesni korona-krize, Džonson je bio neodlučan, kontradiktoran, zbunjen i žovijalan onda kada je trebalo da bude smrtno ozbiljan. Britanska nacija je, kao i svaka druga u ovom trenutku, prestravljena, i neophodno je da lider bude jasan, konkretan i koncizan, umesto da zbija šale.
Njegova nesnađenost na konferencijama za štampu još je upadljivija zbog činjenice da je na mesto šefa države odabran, između ostalog, i zbog svog navodnog talenta u komunikaciji, a mahnito smenjivanje strategija nije bilo dovoljno da Britanci shvate da će morati da se izoluju i socijalno distanciraju pre nego što bude prekasno.
Dok se virus širio Evropom sredinom februara, ažurni i sposobni premijer bi već tada preduzeo hitne mere i obavio sve neophodne pripreme, svestan toga da pandemija predstavlja smrtnu opasnost po Britaniju. Džonson je, umesto ga, samo ispario na 12 dana koje je proveo na odmoru sa svojom trudnom verenicom.
Tek kada je krajem februara u svetu potvrđeno 80.000 slučajeva, a SZO se našla na korak od proglašenja pandemije, Džonson je počeo da se budi. Do tog trenutka u Britaniji je već potvrđeno 20 slučajeva zaraze i jedan smrtni slučaj od koronavirusa.
Kada su svetske berze pretrpele najveći pad još od 2008. godine, Džonson je konačno izašao i rekao da je virus prioritet. Ne dovoljno važan prioritet, kako se kasnije ispostavilo, pošto ni u narednim danima nije preduzeo nikakve mere; odmarao je za vikend, kao da i korona ne radi subotom i nedeljom, a onda je narednog ponedeljka saopštio građanima da svi treba da se vrate normalnom svakodnevmom životu, ali da peru ruke 20 sekundi, nekoliko puta u toku dana.
A onda se, kao da se i dalje šali, pohvalio da se on i dalje rukuje sa svima.
Dok su se Italija i Španija zatvarale i upozoravale druge zemlje da ne ponavljaju njihove greške i prekasno reaguju, Džonson je isticao da nema u planu nikakve drakonske mere. Na umu je imao, kasnije se ispostavilo, tzv. „imunitet krda“, ali su Britanci brzo shvatili da će proći kao Italijani.
Prve restrikcije su bile u formi preporuka – 14 dana samoizolacije, upozorenja pabovima, restoranima i pozorištima, zabrana masovnih okupljanja, zatvaranje škola. I sa svakom merom koju je britanska vlada preduzela, izgledalo je kao da je stvarno šokirana činjenicom da virus nastavlja da se širi.
Džonson i dalje nije uspevao da se uozbilji, kao onda kad je govorio da će Britanija da „nakrivi šešir“ i uskoro „pošalje koronu da se spakuje“. Govorio je o tome da sa starijima ne treba biti u kontaktu, a onda da će ići u posetu majci.
Lekari su upozoravali na katastrofalne posledice, a članovi njegovog kabineta bili izrevoltirani što premijer ne uspeva da se uhvati ukoštac s krizom da ne ugrozi svoj imidž. Tek je onda konačno odlučio da zatvori Britaniju.
Ipak, ni u trenutku kada je čitava nacija dezorijentisana i prestravljena, Džonson ne uspeva da se ljudima obraća onako kako situacija nalaže. Njegova politička harizma oduvek se zasnivala na žovijalnosti; on je onaj koji ne misli nužno ono što kaže i, ako treba da bi ljudi bili zabavljeni, izbegava teške teme. Ipak, ono što on jedino ume nije ono što britanskoj naciji sada treba. Britaniji je potreban lider, a ne šaljivdžija. Ima, doduše, neke smešne pravde u tome što se i sam zarazio tim virusom.
