0
Priča o odlasku Borisa Miloševića u Knin na obeležavanje Oluje, a Tome Medveda na odavanje počasti ubijenim nevinim žrtvama u Gruborima, je priča kako su maske pale i kako su jednim dugo očekivanim potezom razotkrivene dve stvari - Domovinski pokret i hrvatski suverenisti na istim su talasnim dužinama s Aleksandrom Vučićem i imenjakom mu Vulinom i kako je srpski predsednik Vučić izgubio titulu "vožda svih Srba".
Panika je zavladala u radikalnim rovovima. Reakcije Vučića i njegovih medija istovetne su istupima Vidović Krišto i Pauletića. Jednim potezom ultradesničari s obe strane Dunava ostali su u vazdušnom prostoru, bez važnih aduta i populističkih parola, potvrđujući da su dve strane iste medalje. Vredelo je? Svakako! Prestali su da budu „čuvari državne čistoće“ i lažni zaštitnici nacionalne časti, za svoje političke potrebe i pune novčanike. Isti su, piše Jutarnji list.
Konačno je isplivalo, ono što se znalo – naši suverenisti i Vučić imaju isto mišljenje o Miloševićevom odlasku u Knin. Zgroženi su podjednako. Ne paše im to. To se ne uklapa u njihove smernice i njihovo viđenje svoje pozicije u Hrvatskoj, odnosno Srbiji te odnosa između dva naroda. Ostaju na čistini jer nemaju više „municije“, ni Hrvati nisu više samo ustaše, niti su svi Srbi kao takvi remetilački faktor i tumor na „zdravom telu“ Hrvatske.
Panika je zavladala u radikalnim rovovima. Reakcije Aleksandra Vučića i njegovih medijskih trabanata istovetne su istupima Karoline Vidović Krišto, Roberta Pauletića ili Ivana Penave, svesni da im tema i mantra na kojoj su gradili svoj politički uspon izmiče pod nogama. A tako je lepo bilo imati najdraže neprijatelje stalno na nišanu i za sve okrivljavati one druge. I Škori i Vučiću sužava se prostor manipulacija.
Naime, podsetimo se kako je u februaru 2018. godine Vučić u dvorani Lisinski, prilikom posete Hrvatskoj, sebe predstavio kao vođu svih Srba, udelivši pred javnošću packu Miloradu Pupovcu i u svom patetičnom stilu ga pitao u vezi tadašnjeg Zakona o braniteljima:
„Mislite li da smo mi u Srbiji bili oduševljeni tim zakonom? Pa što, Milorade, nisi glasao protiv?“. Time se Vučić želeo predstaviti da je zapravo on adresa i središnje mesto za sva pitanja Srba iz Hrvatske. Vučić se, poput Slobodana Miloševića (a znamo gde i kako je to završilo) okuplja sve Srbe iz regije i želi da im bude lider, kojeg će za sve pitati.
„Očigledno je da Boris Milošević ne shvata da on ne predstavlja samo sebe, nego ceo srpski narod i da Oluja za Srbe nije njegovo traumatično iskustvo, već težak zločin etničkog čišćenja“, očajnički je vapaj režimskih beogradskih komentara. U Beogradu su česta okupljanja Srba iz regiona i kada se radilo o napetostima u Crnoj Gori oko Zakona o veroispovesti koji je poslužio da se srpska manjina u toj zemlji iskoristi za destabilizaciju Crne Gore, ili kada je u pitanju problem izgubljenog Kosova ili „ugroženost“ Republike Srpske. Vučić je čak s Dodikom pisao „nacionalni projekt svih Srba“, a stalno napominje da su se svi Srbi iz regiona dogovorili s njim da „ne idu Srbi jedni protiv drugih“ jer mu je kako kaže važno „srpsko jedinstvo gde god oni živeli“.
Aleksandar Vučić tako je zadnjih godina okupljao „sve Srbe“ i na parastosima za srpske žrtve Oluje, potencirajući samo srpsku stranu priče i to na način da su Srbi bili žrtva, kao da je tih par dana vrelog avgusta 1995. godine bio „početak i kraj“ rata u Hrvatskoj. Vučić je time zapravo opravdavao i žalio za Miloševićevom politikom. Bio je to parastos za Miloševićem, više nego li za nastradalim Srbima. Kao da ničega nije bilo pre, a kolone traktora očajnih Srba iz „krajina“ na prilazima Beograda zapravo su slika tog rata i politike Slobodana Miloševića, na koju su Srbi iz Hrvatske naseli i o čemu je danas u Srbiji „omerta“. Zakon ćutnje je narušen, a Milošević je demisionirao Vučića s pozicije samookrunjenog svesrpskog vođe.
Pročitajte još:
Prošle godina pred Miloradom Pupovcem je uporedio današnju Hrvatsku s Hitlerovom Nemačkom. I sada će on u Rači, na srpsko-bosanskohercegovačkoj granici, održati spomen na „srpske žrtve Oluje“ sa svim Srbima iz regiona, ali ovog puta tamo neće biti Srba iz Hrvatske. Lažni Vučićev nacionalni monolit je napukao. Vučić je ponovo želeo da demonstrira da iza njegove politike stoje svi Srbi u regionu i da je njihovo ishodište Srbija, a ne sredine u kojima žive. Stoga je negativna reakcija na Miloševićev odlazak u Knin bila tako žestoka. Izgubio je važan adut, jer je njegova politika da „zatalasa“ Srbe u regionu ako mu treba. Srbi na žeton. Ovako kako ih koristi u BiH, na Kosovu i Crnoj Gori. On je zabio klin u to kompromitantno i sumnjivo Vučićevo srpsko jedinstvo te iskočio iz tog voza. Srbi u Hrvatskoj već su jednom platili cenu beogradske monete za potkusurivanje. I njihovi problemi se rešavaju u Zagrebu, a ne Beogradu, a Srbi kao zajednica trebaju Hrvatskoj kao potencijal i deo ovog društva. Možda bi oni mogli biti putokaz za ponašanje i Hrvata u BiH. Vučić je ozbiljno nagrizen, zato je i reakcija njegovih medija bila ljutita i besna, a njegovi glavni megafoni Aleksandar Vulin i Ivica Dačić još viču „ne verujem“ ili „tek kad vidim“. Po Miloševiću se puca iz svih kalibara, a postaje novi Vuk Branković, i to s takvim prezimenom.
Naslovnice Vučićevih tabloida napominju ratnohuškačke poternice – „Ovo je Srbin koji ide na Oluju“, „Ništa mu nije sveto“, „Slavi zločin nad Srbima“. Slična reakcija bila je na strani hrvatske desnice. I oni su „očitali bukvicu SDSS-u“, a nije im dosta odlazak Miloševića u Knin nego sada „zgroženi“ traže još dodatno izvinjenje na izvinjenje. Robert Pauletić, kvizaška nada Domovinskog pokreta, kaže da su hrvatski mediji „pod kontrolom onih koji ne vole Hrvatsku“ i tvrdi da mediji „stvaraju lažnu sliku da je ovde bio građanski rat, agresor se ne imenuje, a ako je ko činio zločine, ko bi ih drugi činio nego – Hrvati?“, mada to nikada niko nije rekao ni tvrdio jer stvari se znaju, samo ih treba prihvatiti, a ne lažirati i s njima manipulisati. I ko je agresor se zna. I ko je i šta je RSK se zna. I to da su počinjeni mnogi zločini sa srpske, ali na žalost i s hrvatske strane. Da je čak po Hagu – Domovinski rat čist, jer niko od Hrvata tamo nije osuđen, a 14 ili tu negde, Srba jeste za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Rogoborit će i Hrvoje Hitrec kojem takođe ovaj gest nije dobro legao jer po njemu, kako posprdno kaže – „Oluja nam je oproštena makar formalno“. I u srpskim tabloidima provlači se ista teza da je Milošević svojom nazočnošću „oprostio Hrvatima genocid i egzodus“. Dakle, po njima nije dobro nikako. Podsetimo se da je Hitrec u vreme zalaska komunizma u Jugoslaviji napravio film SPUK koji propagira radne akcije i samoupravni socijalizam. Film počinje s velikom partijskom zastavom u prvom planu. (Često se pokazuje na Klasiku).
Radikalna desnica koja stalno ište srpsko izvinjenje i oproštaj, sada je odjednom ostala, poput Vučića, zabezeknuta i ne zna šta bi. Ništa joj nije pravo, jer gubi jednog asa iz rukava kojim je mogla mahati i ucenjivati, pritiskati i plašiti Hrvate Srbima do beskraja. Što će oni sada ako Oluja i Domovinski rat više ne budu deo samo antisrpskog resantimana te više neće biti samo desničarsko leno za svoje potrebe i prilike, nego deo hrvatske istorije, a to smeta i Vučiću i Vidović Krišto jer im se odjednom suzio manevarski prostor, a jedina od njihovih retkih političkih platformi „udri po Srbima“, „Srbi su krivi za sve“ – gubi na značaju i efektu. Gube teme na kojima su iscrpljivali ovu zemlju već četvrt veka iz vlastitih lukrativnih potreba.
Ovo je neki novi, ali ipak – tek početak. Na početku puta, nakon 25 godina, ali neke su stvari dakle isterane na čistac – Vučić i Škoro sviraju u iste diple i izgubili su pozicije voždova.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
