Rano jutro, 11. jul. Ulazim u autobus koji čeka ispred Železničke stanice u Beogradu. U njemu ljudi koje gotovo da i ne poznajem, mahom aktivistkinje i aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava i Žena u crnom. Pozdravljamo se, upoznajemo, pričamo, ćutke ispitujući kako se oseća osoba pored, kao da nas to može pripremiti i dati nam odgovore. Kako izgleda obeležavanje onoga što ne možemo ni da nazovemo pravim imenom? Kako treba da se ponašam pred ljudima koji su izgubili sve zbog nekog ko je došao odakle i ja? Kako treba da se osećam i kako se, dođavola, uopšte i osećam?