Psihološkinja i psihoanalitičarka Vesna Brzev-Ćurčić ove nedelje gostovala je u podcastu Snaga uma, gde je govorila o prirodi seksualne traume stečene u ranom detinjstvu, kao i o seksualnim traumama od preživljenog seksualnog nasilja, stečenim u periodu adolescencije i u zrelom dobu. Ovom prilikom govorila je o dominantnom osećaju stida koji osećaju deca koja trpe zlostavljanje, zbog kog često i ćute o samom zlostavljanju. Vesna se osvrnula na momente u vaspitanju, koji odraslima često deluju bezazleno, ali mogu dodatno da doprinesu tom osećaju stida i krivice kod dece:

– Deca vrlo često preuzimaju krivicu za ponašanje odraslih. Ne mora to da bude seksualno nasilje, evo uzmimo primer razvoda. Kada su roditelji u razvodu dete često smatra da je ono reklo nešto loše ili uradilo nešto loše i da se zbog toga sad oni razvode. Osećanje odgovornosti, stida i krivice pre svega (u slučaju seksualnog nasilja), pokreće dete da se stidi. „Mora biti da sam ja nešto uradila. Zašto bi to uradio neko ko
je tako dobar, da ga i moji roditelji primaju u kuću? Ja sam kriva, ja sam nešto uradila“.

Poverenje deteta u odraslog je toliko da je detetu nemoguće da je odrasla osoba kriva. Taj osećaj da smo za nešto krivi i u odraslom dobu kreće od malih nogu. Roditelji kažu:

„Slomio si šolju, sram te bilo“. Jako lako koristimo „kriv si“ i „sram te bilo“ u podizanju dece. Uđite u prvi park čućete neko „sram te bilo“. Učimo decu da su zbog nečega kriva ili su uradila nešto zbog čega treba da se stide. Kad se dogodi ovakva neka stvar, dete će zaključiti da je ono krivo i da ono treba da se stidi. – objasnila je Brzev-Ćurčić u novoj epizodi podcasta Snaga uma, koja je posvećena traumama nanetim seksualnim
nasiljem u ranom detinjstvu, adolescenciji i zrelom dobu.