0
Glumica Branka Petrić gostovala je u podcastu Snaga uma, gde je govorila o životu i o starosti, kao velikom uspehu, ali i o izazovu. Kako je objasnila, jedan od velikih izazova dugog života je i život sa uspomenama na drage ljude koji više nisu tu.
„U ovim godinama treba da sagledavaš i osvajaš svet pomoću mašte. Ako si jako racionalan, mašta dođe pred zatvorena vrata. Sada su bili Duhovi, tad prizovem imena svih mojih najdražih kojih više nema. Svakodnevno, oni su tu pored mene svi. Vidim ih srcem. Oni kojih nema žive u nama dok god ih se sećamo. Presrećna sam kad me neko sretne pa kaže da se sećaju moje mame i mog tate. S obzirom da sad živimo u jednom užasnom istorijskom momentu, koji je strašan, nekad mi se nameće razmišljanje o tome kako bi se ponašali neki moji, kojih više nema. Kad je počeo ovaj prethodni rat, koji smo imali ovde, pitala sam se kako bi to doživeli moji tata i mama. Mislim i šta bi Bekim Fehmiju, moj pokojni suprug, sada mislio, možda bi tek sada želeo da ode.
Često se setim i Bate Stojkovića. On je bio moj najbolji drug, zajedno smo strudirali. Uvek je bio tako duhovit, na fini način i bezobrazan. Kad gledam nešto, neki film ili predstavu, pomislim kako bi sada on to prokomentarisao. Setim se i Milene Dravić, načina na koji je ona komentarisala. Dešavalo se da me vozi negde svojim kolima. Pa se desi da vam neko preseče put. Sve moguće psovke ovoga sveta nas dve smo u kolima izgovarale, kao da imamo predstavu samo za nas dve. Ona je bila toliko draga i takav junak, kako se držala do kraja. Mnogo je ljudi koje vidim srcem. Setim se često i izreke koja kaže da je čovek mlad dokle god ima želja, a ja imam još dosta želja“.
BONUS VIDEO – Podcast Snaga Uma – Branka Petrić
