0
Nenad Peruničić, doskorašnji selektor rukometne reprezentacije Srbije, deset dana nakon ostavke se za portal Nova.rs osvrnuo na period proveden na klupi "orlova" i u ispovesti izneo sve probleme sa kojima se suočavao na odgovornoj funkciji.
Članovi rukometne reprezentacije Srbije, a posebno selektor Nenad Peruničić, naišli su na brojne osude i kritike po završetku učešća na Evropskom prvenstvu na kojem su poraženi u sva tri duela grupne faze. „Orlovi“ su pognute glave izlazili iz susreta sa Belorusijom, Crnom Gorom i Hrvatskom, a pet nedelja posle neuspeha u Gracu, Nenad Peruničić je podneo ostavku na funkciju selektora.
PROČITAJTE JOŠ
Ovakav epilog najavljivan je između redova od 13. januara i poslednje utakmice Srbije na kontinentalnoj smotri. Ipak, kako proslavljeni rukometaš sam ističe, odlučio je da se drži dogovora sa čelnicima saveza do poslednjeg dana na klupi „orlova“, pa je rastanak ozvaničio tek nakon što su se slegle emocije i stišale strasti.
„Svestan odgovornosti i ne bežeći od nje, doneo sam odluku. Predsednik i potpredsednik Rukometnog saveza Srbije su me zamolili da ne brzamo sa konferencijom. Insistirali su da sačekamo da se spusti tenzija koja je u momentima bila kao da sam ubio nekoga. Razapinjan sam od ljudi koji kritikuju druge isključivo da bi opravdali sebe i svoje neuspehe, što je negde i očekivano. Bio sam spreman na neobjektivne stavove, ceo život nosim određeno breme i naučio sam da se nosim sa tim“, počeo je Peruničić ispovest za Nova.rs.
„Nisam dozvolio da politika utiče na momke“
Kao da sportski problemi sa kojima su se „orlovi“ suočili nisu bili dovoljni, velike izazove dodatno su otežale političke okolnosti, ali je Peruničić i to poglavlje želeo da zatvori i ostavi iza sebe.
„Nisam dozvoljavao da političke stvari utiču na momke. U jednom momentu sam imao potrebu da iznesem svoj stav. Poštujem sve nacije i svačije opredeljenje, ali ne želim da mi bilo ko nameće mišljenje. Ne bih išao dublje u tu temu. Ne želim bilo kome da se pravdam, savest mi je čista jer sam sve radio najbolje što sam mogao“, izjavio je bivši selektor Srbije.
Doskorašnji selektor Srbije prihvata odgovornost za sve negativne segmente tokom njegovog mandata i istovremeno upozorava na stanje u kojem je naš rukomet.
„Nikad u životu ne bih tražio opravdanje na drugoj strani. Bio sam svestan odgovornosti i trenutka u kojem sam preuzeo reprezentaciju. Nije bio baš dobar momenat, ali ne verujem da će ikad biti idealan. Ipak, preuzeti kormilo baš u tom trenutku, posle svih dešavanja na Evropskom prvenstvu… Ne verujem da bi se iko od stranih stručnjaka koji su se pominjali kao opcije osmelio da prihvati takav izazov. Bili saglasni ili ne, uradio sam nešto za šta mnogi nisu imali hrabrosti“, istakao je Peruničić i dodao:
„Presekao sam i, pruživši šansu novim igračima, započeo proces podmlađivanja reprezentacije. Smena genaracija nije potpuna u ovom trenutku, ali je nešto sa čime je neophodno da se suočimo što pre. Odlučio sam se da iniciram prvi korak ka povratku srpskog rukometa na zdrav put, iako sam znao da ću na tom putu morati da se suočim sa osporavanjima, svestan da nismo svi na istom ljudskom nivou“.
Osvajač dve bronzane medalje na prvenstvima Evrope tokom devedesetih godina istakao je da bi svaki korak ponovio, a onda se, uz opasku da mu teško pada da se osvrće nekoliko decenija unazad, dotakao srži.
„Vidim da rukometna Srbija ima potpunu amneziju po pitanju svega što se dešavalo od 2006. godine i osamostaljenja. Stalno se prave paralele gde smo bili nekad, a gde smo sad. Na osnovu čega se vrhunski rezultati postavljaju kao ultimatum? Na osnovu onoga što smo bili pre 25 ili 30 godina? Ukoliko se budemo stalno osvrtali na prošlost nećemo napraviti ni korak u sadašnjosti, a kamoli budućnosti. Priča o prošllosti nas skupo košta, a surova istina je da je pitanje da li ćemo ikad ponovo biti rukometna velesila. Nismo jedini na svetu, druge države su veoma napredovale, pogledajte gde su danas Mađari, Rumuni, Rusi… Vreme se menja, moramo da učimo i napredujemo, a ne da stalno pričamo o prošlosti i mrzimo jedni druge jer nam se pogledi razlikuju“, naglasio je Peruničić.
Odmor pre novog koraka
Preuničić je pogled usmerio i ka budućnossti, uz opasku da je on „najmanji problem u celoj priči“.
„Borili smo se muški i pošteno. dali smo sve – srce i dušu. Ostaću tu za sport koji mi je priuštio neke od najlepših trenutaka u životu. Kroz rukomet i utakmice nacionalnog tima doživeo sam brojne radosti i razočaranja. Videću kojim ću putem ići dalje, ali mi je prethodno potreban predah jer kad uložite emociju i energiju preko svoje granice – to nije dobro. A ja sam se na taj način posvetio selektorskom zadatku. Tokom prethodne dve godine sam imao ponude koje me nisu mamile jer sam bio motivisan da dam doprinos nacionalnom timu i nisam želeo da na sva zvona govorim o tome“, rekao je Peruničić.
Silazna putanja kojom se kreće rukomet u Srbiji već decenijama odražava se na rezultate nacionalne selekcije, ali i na klupski rukomet. „Orlovi“ će tako propustiti još jedne olimpijske igre, treće od četiri u poslednjih 12 godina, a u velikoj krizi je i Crvena zvezda, klub u kojem se Peruničić afirmisao kao igrač i trener.
POVEZANE VESTI
„Mali je broj talentovane dece koja želi da igra rukomet, a situaciju otežava to što druge zemlje bogatim ponudama i davanjem pasoša mame mlade talente koji žele da pobegnu iz zemlje. Postoji dugoročan problem, od perioda kad je Srbija postala samostalna država. Trebali smo još u tom momentu da se restartujemo i krenemo od nule. Bilo je neophodno da napravimo strategiju, da se obavi razgovor sa najvećim državnim organima i da se rukometu kao sportu koji je veoma dobar za izgradnju ljudi i karaktera posveti neophodna pažnja. Morali smo mnogo ranije da napravimo ono što sam ja učinio dolaskom na selektorsku funkciju. Ipak, potrebno je vreme kako bismo oformili igrače, mnogi reprezentativci su sjajni u svojim klubovima, ali još uvek nisu na nivou koji zahteva reprezentacija. Prilikom ocenjivanja njihovih mogućnosti i rezultata potrebno je uzeti u obzir i pritisak sa kojim se nose usled nerealnih očekivanja koja prouzrokuju i strah od razočarenja i poraza. Mnogi su stvorili psihološki gard i vode se filozofijom: ‘Neću probati jer mi je tako lakše’, što nije doboro“, upozorava Nenad Peruničić.
