25
Nisam gledao, ali verujem da su mi verno preneli, da je predsednik imao dvominutni segment tokom svog gostovanja u "Ćirilici" koji je posvetio RTS i njihovom "podlom" emitovanju serije "Sablja", igranog programa čiji je termin emitovanja već jednom pomeran (potrefio se u predizbornom period, možda zbog toga). Nisam gledao, ali mi kažu i da ga je Marić šeretski upitao "Jel to oni tebi hoće da uvedu vanredno stanje?".
Nisam, kažem, gledao ali verujem kad mi kažu da je predsednik izrazio sumnju u motive zbog kojih je baš sada, baš na RTS, emitovano sećanje na ubistvo premijera iz 2003. godine.
Ja, na primer, nisam video paralele između policijske akcije nakon ubistva Đinđića i užasnog zločina koji se minulog petka dogodio u Novom Sadu, ali, opet, ja nisam predsednik Vučić.
Verujem, mada nisam pomno istraživao, da Sablja kod predsednika izaziva posttraumatski refleks kao i kod svih ostalih građana Srbije, pa i mene, koji sam 12. marta 2003. godine imao 14 godina i, uostalom, živeo na nekim geografskim širinama južnijim od granica Srbije.
Ne verujem, ipak, da je to ista trauma.
Moja je trauma ona koja se odnosi na strah, nesigurnost, rezigniranost, bes i tek na kraju beskrajnu tugu zbog atentata, tugu zbog smrti čoveka i tugu zbog smrti jednog društva. Predsednik je tih dana, verovatno, bio uplašen za svoju bezbednost. Kako i ne bi: njegov partijski šef Šešelj, u naletu nesputanog pravedništva i patriotizma, predao se Haškom tribunalu, a svoje saborce, koji su danima pre toga najoštrije napadali pokojnog premijera, ostavio je na ledini.
A hapšenja u Sablji bila su širokog dijapazona.
Prođe, dakle, 21 godina od marta 2003. a fantom koji beži od Sablje još luta Srbijom i plaši gospodu. Malo šta je danas od tog duha 6. oktobra ostalo u ovoj napaćenoj i sve krvavijoj zemlji, ali i dalje ćete na ulici naći ljude koji će vam reć da „takav mir, takvu tišinu i takav osećaj bezbednosti“ nisu nikad više osetili u životu, kao po objavljivanju vanrednog stanja. To je za mnoge lepa uspomena.
Ti će vam, međutim, najviše coktati zubima dok gledaju RTS-ovu seriju. Pitaće „Zašto nije emitovan Nikolićev govor o Titu i problemima sa nogom?“; „Zašto se romantizuje Zemunski klan?“, „Gde su politički ali i medijskji akteri atentata?“, „Gde je šira ilustracija Đinđićeve politike?“, itd. I ta pitanja su legitimna – ali ne treba da budu upućena glumcima i režiseru, nego baš RTS.
Ima i ova druga grupa, koja takođe sikće dok gleda „Sablju“. Oni će gunđati: „Eee, nije on baš bio svetac“, „A gde je tu „Duhanska mafija“?“. „A što smo mi uopšte slali ikoga u Hag, to je veleizdaja“, itd.
Kojoj od te dve grupe je bliži predsednik svih građana pogađajte. Jednom.
Fantom, dakle, nastavlja da luta, ali to i nije čudno: pa, Srbija danas, iz striktno političkog ugla, živi devedesete punom snagom. SPS/SRS/JUL koalicija i danas je na vlasti, samo su lica (delimično) promenjena. Šešelj opet objašnjava nešto po televizoru a njegov manir govora preuzeli su danas bakareci, jovanovi, rističevići, brnabići, vučevići. Ni kriminalnih bandi nam ne fali, a ni pomahnitalih medija.
Fantomu je u ovoj zemlji udobno. Fantoma ništa ne plaši, a kamoli neki igrani program. Fantom bi preživeo i da mu se nadstrešnica surva na glavu.
Ili možda ipak…?
