0
„U najužem centru Beograda nedavno su jedna do druge u velikim lokalima otvorene tri second-hand prodavnice. Tako baš nikada nije bilo“, skrenula mi je pažnju koleginica. Uz ogradu da nema ništa protiv prodaje polovne robe, i sa setom u glasu onako više retorički je upitala: „Zar smo mi baš toliko jadni? Zar centar Beograda, za koji smo uvek verovali da je metropola, ne može bolje?“
Nekoliko dana kasnije, kad me je put naneo preko Terazija, shvatila sam o čemu govori. Iz velikih izloga koji zauzimaju neka od ključnih mesta u centralnim gradskim ulicama „napala“ me garderoba različitih boja. Najmanji je problem u samoj polovnoj odeći, jer verujem da svako od nas ima takve komade u svom ormanu i nema problem što ih je neko pre nas nosio. Na kraju krajeva, reciklaža korišćenih stvari, pa i tekstila, jedan je od postulata moderne održive ekonomije i način čuvanja životne sredine.
Problem je u tome što je sam izgled i pozicija tih prodavnica prikaz Srbije u malom, slika jednog sveopšteg haosa u našim glavama i dušama u kome niko od nas ne vidi nikakav jasan smisao.
U jednom od najvećih lokala, čiji su izlozi uvek pričali neku svoju priču i pred kojima su se zaustavljale majke držeći za ruku dečicu da vide šta se nosi ove sezone, koje su boje i modeli stigli sa svetskih pista na beogradske ulice, sad je nabacano mnoštvo štendera prepunih odeće za koju se od te siline boja i oblika ne može tačno ni razaznati šta je dok ne priđete i ne uzmete komad u ruke.
Preko izloga ogroman natpis da je u pitanju „roba poznatih dizajnera po outlet cenama“, koji ističe valjda ono što je prosečnom građaninu važno. Da je u pitanju neki poznati brend, ali da je jeftino. Taj izlog mnogo više govori o našem društvu, nego o samom modnom ukusu svakoga od nas.
O ukusima se ne raspravlja, ali zbog stanja duha koji predstavljaju pomenuti izlozi trebalo bi da se zabrinemo.
Nabacana gomila bez ikakvog reda i smisla, ali glavno da je gomila, da se vidi da se ima, što bi narod rekao „da je bogato“. I nije bilo kakva gomila, već brendirana, sa žigom da nešto vredi, koji je utisnuo neko drugi, a mi smo ga, naravno, oberučke prihvatili.
Međutim, najmanji problem bi bio da smo ostali samo na ponovnoj upotrebi stare garderobe. Za to bismo možda mogli da dobijemo i nagradu nekih od zelenih pokreta. Problem je u tome što se u Srbiji reciklira i ono što ne bi trebalo da se reciklira, što bi trebalo da pronađemo ili iznedrimo kao nešto novo.
Na srpskoj političkoj sceni, recimo, reciklaža kadrova je već uobičajena stvar. Ponekad neko rešenje iznenadi, kao što je nedavna najava povratka davno otpisanog Tomislava Nikolića u naprednjačke borbene redove. Međutim, budimo iskreni. Ključna vladajuća nomenklatura nam je prepuna ljudi iz nekih davno prošlih, ne baš srećnih vremena, koji se već duže vreme prodaju kao novi i oni koji prvi put sada imaju priliku da nešto urade za Srbiju.
Kao nove, ponovo se prodaju neke stare ideje i obećanja. Evo predsednik države opet piše penzionerima. Maltene istim rečima se zahvaljuje na svemu što su učinili za državu kada su dozvolili da im zavuče ruku u džep i uzme deo primanja.
Podela takozvanog helikopter novca pred izbore je već opštepoznata i očekivana stvar, pa više nikog ni ne iznenađuju najave državne pomoći tik pred glasanje. Čak verujem da bi više bilo onih koji bi se ozbiljno zabrinuli da ministar finansija nije obećao penzionerima isplatu od 20.000 dinara do kraja novembra. Nose se mamografi i magnetne rezonance po gradovima Srbije kao predizborni pokloni. Obećava se sve, od fabrike do stadiona. Kao u onom starom, miliona puta ispričanom, vicu sve sami „avioni i kamioni“.
Nigde neke nove ideje, nekog novog rešenja, nekog novog puta za izlazak iz krize, neke naše autentične priče. Sve nešto staro i potrošeno, ali prepakovano, uz nadu onoga ko nudi da će opet moći da podvali i proda reciklirano kao novo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare