0
“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”, govorio je Duško Radović u svoje vreme. Nažalost, došla su neka prljava vremena, promenilo se sve, a posebno Beograd. Danas bi adekvatnija bila opaska: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da se dovoljno otrovao za ceo dan“.
Imala sam tu sreću da se jutros probudim u četvrtom najzagađenijem gradu na svetu, a i tu nesreću da ga volim kao nijedan drugi grad, jer mi je deo duše. Bilo je vedro, toplo i odvratno napolju. Ne može da se diše. Umesto da otvorim prozore i izađem na terasu, ovakvim danima već mahinalno pojačavam osveživač vazduha da „provetri stan“ ujutru dok kuvam kafu. Svetlost gledam kroz zatvorene prozore, koje perem na svaka dva dana, jer posive od prljavštine iz vazduha. Isto je i sa belim pločicama na terasi i belom garniturom za sedenje. Preko leta sa moje terase vidi se kula Beograda na vodi. Danas je vedro, kao leti, ali se ni ne nazire. Svaka muka ima neku olakšicu.
Umesto da uradi nešto za saniranje zagađenja, pre dve godine je Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije promenila kriterijume za ocenu kvaliteta vazduha. Vazduh koji je do tada ocenjivan kao „zagađen“, tada je postao „prihvatljiv“, iako je bio isto prljav. Prošlo je samo dve godine, a više ni ti napakovani parametri ne mogu da nas spasu od pozicija najzagđenijih na svetu. Doslovno se gušimo od spinova i šta odgovorni rade? Nastavljaju. I dalje je važnije kako će nešto da izgleda. To što se od vazduha ne vidimo i što ima više napada astme nego ikad, nema veze.
Pročitajte još:
Dok nisam nabavila osveživač stalno sam imala vrtoglavice i mučnine. Dešavalo mi se da dođem kući oko tri posle podne i da se samo srušim na kauč kao drogirana. Onda sam nabavila veštački vazduh, jer sam shvatila da pravog više nema. Matora sam da sad učim kako da živim u gradu u kom vazduh nije za disanje, a voda nije za piće, i u kom sve što ne prođe kroz jako skupe filtere ima potencijal da me otruje, i zato mi to sve teško pada. Još me više boli odnos države prema stravičnom zagađenju. Umesto da su zajedno sa nama u ovome, pokušavaju da nas ubede da je sve normalno i da preterujemo.
Pariz će ove godine platiti ogromnu svotu Francuskoj zbog emitovanja suviše štetnih čestica, iako je vazduh u Parizu često čistiji nego na Bukulji. Za to vreme mi, u četvrtom najzagađenijem gradu na svetu, gledamo reklame o tome kako da srećno i zadovoljno živimo u zagađenju. Možda je u Londonu u vreme industrijske revolucije magla od teške tehnologije posmatrana kao normalna pojava, ali to ne znači da ljudi od nje nisu umirali. Zato je u 21. veku to samo odraz primitivizma, nedopustive bahatosti i korupcije.
