0
Plaćeni godišnji odmor u trajanju od dve nedelje u Jugoslaviji je uveden 1946. godine. Danas kad takav godišnji odmor malo ko može da priušti, država ga kudi, a predsednik svega ovoga se hvali da nikad ne ide na odmor, deluje gotovo neverovatno da su pre samo nekoliko decenija demokratizacija putovanja i razvoj turizma bili centralno pitanje javnih politika i projekat od nacionalnog značaja.
Ovo je, malo prepričano, podnaslov sjajnog teksta “Kako je propao godišnji odmor” iz najnovijeg dvobroja magazina “Liceulice”, inače u celini posvećenog letnjim temama, kao što su promene turističkih obrazaca, iskustva prethodnih generacija, podsećanja na neke nezaobilazne destinacije…
Prateći postepeni razvoj godišnjih odmora “od privilegije do prava”, autorka Dunja Karanović je uočila da je već početkom sedamdesetih godina prošlog veka “postala neka vrsta obaveze otići na odmor i kasnije o tome pričati”. Ruku na srce, danas je ovo drugo mnogo važnije, ako je suditi po poplavi selfija i sličnih objava po društvenim mrežama.
“To je bilo jedino vreme u toku godine kad su ljudi mogli da potroše nešto više novca, popiju koju kafu više i opuste se. Odmor je bio ne samo zdravstvena već i društvena i kulturna potreba”, istakla je Ana Panić, kustoskinja Muzeja Jugoslavije, u razgovoru za “Liceulice”.
* * *
Pomenih juče da sam svojevremeno objavio feljton pod naslovom “Nije leto, ako ne odemo na more”, iz koga za ovu priliku ponavljam upravo deo u ulozi sindikata u letovanjima naše porodice…
Prvo pravo letovanje, zbog burnih događaja u mojoj porodici (očev odlazak iz vojske, razvod roditelja, selidba na Čukaricu, dolazak maćehe…) imao sam tek kao 11-godišnjak u leto 1960. godine, kad smo otac Anton, naša nova mama Janja, moja braća i ja proveli mesec dana u sindikalnom odmaralištu u Makarskoj. U međuvremenu je moj mlađi brat Vlada dva puta bio “preko socijalnog” sa mama Janjom na moru, prvo u Prčnju u Boki Kotorskoj, a potom u Promajni kod Makarske, što je uticalo da se u našoj porodici odlazak na Jadran uvek vezivao za zdravlje i oporavak.
Nas je, zbog toga što smo moj brat Mića i ja išli u školu, te godine zakačila julska smena (tada su smene bile na po mesec dana), a od svega pamtim samo da nas je otac probudio u praskozorje da iz voza gledamo slapove Une i da sam se ja strašno uplašio od magarca, koga je čuveni “foto Daskal” vodio po makarskoj plaži radi slikanja sa dečicom.
A onda je naš otac Anton postao predsednik sindikata u firmi “Kartonka Avala”, pa je organizovao naredna dva letovanja za svoje drugove, za one važnije u vilama, a za ostale u privatnim sobama i kampovima, prvo u Poreču u Istri, a drugo u Trpnju na Pelješcu. Da se ne bi govorilo kako on koristi funkciju za dobrobit svoje porodice, mi smo oba leta uživali u šatorima sa krevetima na rasklapanje. Utešno je bilo to što smo, zbog očevih obaveza da brine o svemu, proveli po dva meseca na moru i što smo uglavnom bili lišeni onog njegovog “a sad malo na sunčanje”.
Te 1961. godine na izletu u Limski kanal, koji se rasprostire devet kilometara unutar istarskog poluostrva između Rovinja i Vrsara, u jednoj kafani sam prvi put shvatio da nešto nije u redu sa bratstvom i jedinstvom iz naših čitanki i udžbenika istorije, jer su se Beograđani potukli sa nekim Slovencima oko „tamo nekih pesama“, što je posebno pogodilo mog oca koji se, i kao komunista i kao „vođa puta“, osećao odgovornim što nije sprečio taj „reakcionarni incident“.
Moj prvi boravak u Trpnju pamtim samo po tome što su me te godine, kad sam završio šesti razred, poslednji put preko leta ošišali do glave, što je inače bila redovna letnja frizura većine čukaričkih dečaka. Tada nisam slutio da ću narednih godina u tom lepom mestu na Pelješcu, kad sam iz faze sindikalnih prešao u fazu ferijalnih letovanja, a potom i onih u porodičnom aranžmanu, čak sedam puta prikupljati mnogo lepše uspomene, o čemu ću nešto napisati u nekom od narednih nastavaka…
* * *
Uz sindikalna odmarališta dosta bitan faktor širenja godišnjeodmorskih ideja mešu radnim ljudima imala su dečja i omladinska odmarališta i kampovi. U mom životnom iskustvu u posebnoj uspomeni ostao mi je Jakljan kod Dubrovnika.
Kad sam školske 1963/64 završio osmi razred osnovne škole i postao „Šampion znanja Jugoslavije“, pobeda na tom tradicionalnom takmičenju lista „Kekec“ donela mi je i nagradni jednomesečni boravak u letovalištu beogradskog Doma pionira, koje je vodio čuveni Radomir Gajić, poznatiji kao „drug Gaja“. Organizovan po ugledu na radne akcije, boravak u ovom jedinom objektu na pustom ostrvu, do koga se dolazilo čamcem sa ostrva Šipan, bio je izvanredan doživljaj za dečaka iz čukaričke radničke porodice, ali ne i za sinove nekih generala i važnih drugova, koji su imali svoj poseban kamp i koji su uglavnom propuštali dizanja i spuštanja zastave, a posebno rad na betoniranju staza uz obalu.
Pesma koju sam o toj stazi napisao za završno veče toliko se dopala drugu Gaji, da me je ostavio još mesec dana u odmaralištu, kad je tu boravio dečji hor i dečja dramska grupa Radio Beograda, pod rukovodstvom čuvenog Bate Miladinovića. Tog leta, iako su u toj drugoj smeni bile i moje školske drugarice Zorica Denčić i Zorica Spasojević, klinački sam se zaljubio u Izabelu, studentkinju iz Francuske, sa kojom sam razgovarao uglavnom na nemačkom i sa kojom sam kasnije razmenio nekoliko pisama.
PROČITAJTE JOŠ:
Pod tim utiskom Jakljan mi se činio kao raj na zemlji, pa sam dogodine napisao jedno pismo drugu Gaji i zamolio ga da mi dozvoli da opet provedem neko vreme na ostrvu. On je to moje pismo pročitao na večernjoj smotri i kako ta deca i inače nisu imala gde da potroše džeparac sakupili su onoliko novca koliko je potrebno da provedem jednu smenu na Jakljanu. Te su mi pare poslali poštom i sa njima u džepu sam krajem jula 1965. godine krenuo put Dubrovnika.
Na moju nesreću, sišao sam sa voza u Sarajevu da bih na Koševu gledao utakmicu Sarajevo – Partizan. Dok sam šetao gradom prišli su mi neki momci i zamolili me da „presudim“ u njihovoj „opkladi“ ispod koje od tri kutije šibica je kuglica od staniola, pa smo ušli u neko dvorište, odakle sam ja izašao deset minuta kasnije bez dinara od jakljanskih para. Utakmicu sam ipak posmatrao, a potom sam puna tri dana putovao do Jakljana, gde sam drugu Gaji složio priču da su me pokrali u vozu.
On je rekao „nema problema“ i onda sam mesec dana radio kao pomoćni radnik u odmaralištu, cepao drva, prao sudove i ljuštio krompir, što je trebalo da me za sva vremena oduči od kocke i lakomislenosti svake vrste. Jakljan se tako, bar u mom odrastanju, još jednom pokazao kao „škola života“!