Piše Ivan Mrđen: Poslednji pozdrav Voji Tufegdžiću (1962-2024)

U Blicu smo sva trojica primali platu više od decenije, ali sam sa Vojom radio samo jednom. U subotu 14. marta 2003. na dan sahrane mučki streljanog premijera dr Zorana Đinđića, zajedno smo pripremili sutrašnji Blic nedelje.

Naslov na prvoj strani bio je više nego smiren, gotovo prokolaran: „Oproštaj i zavet“. Voja je predlagao da nekako apostrofiramo deo govora Zorana Živkovića, tadašnjeg potpredsednika Demokratske stranke: „Tebe je ubila grupa u kojoj su Budala, Prevara i Pacov. Ti bi građanima Srbije, kojih nikad nigde nije bilo ovoliko, poručio da moraju da pobede Budale, Prevare i Pacove!“

„Džaba nam i oproštaj, i zaveti, ako jednom zavladaju likovi sa takvim nadimcima“, upozoravao je autor sentence koja već decenijama najbolje opisuje kriminalni milje u zemlji Srbiji: „Mala bara, puno krokodila“.

* * *

Poslednja profesionalna adresa Vojislava Tufegdžića (1962-2024) je nedeljnik „Ekspres“, u kome je bio zamenik glavnog i odgovornog urednika. Pre toga Blic, Intervju, Građanin, Politika, Njuzvik, Novi magazin i Televizija B92, što kao novinar što kao urednik.

Zapamćen kao autor dokumentarnog filma o kriminalu devedesetih godina prošlog veka „Vidimo se u čitulji“, baziranog na knjizi „Kriminal koji je izmenio Srbiju“, (čiji je koautor sa Aleksandrom Kneževićem), toj temi se vratio i pre izvesnog vremena knjigama „Vidimo se u čitulji: 20 godina posle“ i „Oni su jači od nas“.

Ovaj drugi naslov neodoljivo podseća na Vojino upozorenje iz marta 2003. godine.

* * *

Kad je krajem septembra 2012. godine, posle duže i teške bolesti, preminuo naš kolega i prijatelj Srđan Radulović (1957-2012) okupili smo se u restoranu „Palilula“ i za Politiku sročili čitulju, koju su nam jedva primili na šalteru: „Srki, kad si već gore, nađi neku dobru birtiju i rezerviši jedan astal za sve nas“. Ispalo je da to „vidimo se u čitulji“ podjednako važi i za ljude iz novinarske branše, jer su nas od potpisnika u međuvremenu napustili Miroljub „Šer“ Nikolić (1949-2013), Ratomir Lazić (1944-2016), Slaviša Lekić (1959-2021), Veselin Simonović (1959-2022), Stojan Drčelić (1964-2022) i evo sad Voja...

Nas petoro, šestoro preteklih ne bih da prozivam, da ne prizivam neku veću nesreću. Uvek me je nervirala fraza o „nebeskoj redakciji“, ali mi se čini da to sa tim „nebeskim astalom“ ima nekog smisla...

* * *

Kad je u novembru 2010. kompanija Ringier Axel Springer Srbija preseljena u Dunavsku ulicu, pa se vlasnici i rukovodstvo hvalili „svemirskim uslovima“, a kolege, posebno iz Blica, uglavnom ćutale i trpele tzv. integrisanu redakciju, Voja Tufegdžić je među prvima potražio neki „normalan posao“. Za ono dole imao je svoj autentičan izraz, pa nas je uvek pitao „šta ima novo u Kombinatu“, aludirajući na gomilu sve besmislenijih zahteva koji su postavljani pred novinare i urednike...

Ali, nije ni likovao kad se sve vratili na staro, a veći deo redakcije, na čelu sa Veselinom i Stojanom, prešao na naš portal...

* * *

S druge strane, kad je većina nas, što zbog promene adrese redakcije, što zbog nekih ličnih razloga, proredila boravke u „Paliluli“ Voja je ostao veran gazdi Ivici Stevanoviću i legendarnom konobarskom paru Rada & Dalibor. I ne samo to, u vreme pandemije, kad je ugostiteljska branša bila izložena stalnim udarima trapavih mera i neadekvatnih zabrana, Voja je za Ekspres napravio odličan dosije o posledicama takvih mera za ugostiteljstvo, ali i samu borbu protiv „najsmešnijeg virusa“.

„Za mene bi napuštanje omiljene kafane bilo isto kao da prestanem da navijam za svoj omiljeni klub“, govorio je. A taj klub, West Ham United, je 2012. godine proslavio 120 godina postojanja, baš na Vojin jubilarni pedeseti rođendan.

* * *

Voja je voleo fudbal, ali je zbog sina Aleksandra počeo da sve veću pažnju posvećuje košarci. Njih dvojica su prvi put zajedno bili na zvaničnoj utakmici 8. januara 2014. (Crvena zvezda – Bilbao, 105:87, „Pionir“, više od 7.000 gledalaca). Kad je u jednom trenutku spiker euforično najavio da je u publici i Srđan Đoković, koga je nazvao „otac najboljeg svetskog tenisera“, na relativno mlaku reakciju publike, čak uz poneki zvižduk, stariji Tufegdžić je lepo objasnio: „Znaš, sine, to je zbog toga što sam u ovoj hali ja najbolji otac!“ I dodao: Zato što sam tvoj tata!“

* * *

Sad se više ne sećam koje godine je to bilo kad mi je uoči putovanja na skijanje u Bugarsku Voja pozajmio plavu zimsku jaknu, koju sam nekoliko leta nosio i po Melburnu i okolini kad je tamo zima... I tako godinama, prošla je ta jakna sve one šetnje zbog „krvavih košulja“, pa početne demonstracije protiv Rio Tinta, pa još nekoliko opozicionih marševa na „Gazelu“, bila nekoliko puta i na Zlatiboru dok smo još mislili da je onaj Stamatović „naš čovek“...

I uvek kad se sretnemo, ja kažem „treba da ti vratim onu jaknu“, a Voja će „neka, ko zna šta nas čeka iduće zime“...

* * *

Vojina supruga Ksenija, devojačko Špadijer, objavila je na Fejsbuku jednu od poslednjih Vojinih slika, sve sa tabakerom i cigaretama. Možda bi lekari rekli da je to suvišno, ali nama koji smo ga poznavali čini se da na toj slici mnogo toga nedostaje. O tome je jednom prilikom pisao i Voja, požalivši se što je propustio prva dva gola neke važne utakmice, dok je obavljao „bazične pripreme za nesmetano praćenje prenosa“:

„Vidi ovo (pokazuje spisak, nije ga mrzelo da zapiše), cigarete, upaljač, piksla, naočare za gledanje, naočare za čitanje, daljinski za televizor, daljinski za dekoder, daljinski za klimu, mobilni private, mobilni službeni, fiksni telefon, bokalče za dva deci vina, bokalče za vodu, ćasa za led, čaša za špricer, tanjir sa mezetlukom, čačkalice, salveta, tiket za kladionicu... A dva gola nisam video, jer sam pristavljao – kafu!“

* * *

I još malo o fudbalu. Vojina je sjajna priča o beogradskim taksistima, iz jula 2014. kad su ono Nemci u polufinalu Mundijala pregazili Brazil na njihovom terenu sa 7:1. Voja početak odgledao u redakciji Novog magazina, pa seo u taksi, kad mu neko javio da je „već četiri nula“.

„Četiri nula, bravo, Brazilci su to, tamo deca čim prohodaju odma’ na plažu i pikaju loptu, a ne k’o ovi naši...“, tako odmah krenuo klasični beogradski putujući filozof. Kad mu Voja rekao da Nemci vode sa četiri razlike već u prvom poluvremenu, ovaj uzeo malo vazduha, pa će: „Nemci su to, fudbalska mašinerija, nema sa njima trtemrte...“

* * *

Dok sam pisao ove redove, duboko u duši sam zahvaljivao Voji Tufegdžiću, što još koji dan ne moram da se bavim najnovijom epizodom ovoga što se u zemlji Srbiji naziva izborima. Posle kojih svi, poput upravo pomenutog taksiste, serendaju kako su samo oni bili u pravu, dok nam, s druge strane, i dalje kroje živote nikad pale i nikad pobeđene Budale, Prevare i Pacovi.