0
Ova godina prestupna, pa je rok za sve koji ovde priželjkuju “američki san” bio 24 sata duži. Već po tradiciji do kraja poslednjeg dana februara primaju se prijave za čuvenu lutriju za zelenu kartu, što mi je veoma dobro poznato jer sam prethodnih godina bio maltene redovan učesnik, zbog čega me familija i komšije prozvali “lutrinoamerikanac”.
Ovog februara, međutim, nisam konkurisao ne zato što sam konačno shvatio da Americi baš i nije potreban neko ko je tek koju godinu mlađi od njihovog predsednika, neko ko, osim maternjeg, barata sa još pet “stranih” jezika (u mom slučaju, pored srpskog, to su još crnogorski, bosanski, hrvatski i nešto slabije makedonski i bugarski), te da od potrebnih kvalifikacija imam isteklu vozačku dozvolu i srednju školu sa kojom se nikad nisam zaposlio, a ono što sam radio smatra se zanimanjem samo ovde…
Da ne bih svima i svaki čas odgovarao zbog čega sam odustao, želim ovom prilikom, zloupotrebljavajući ovo malo medijskog prostora koji je ostavljen za takozvane obične ljude i priče iz života, da zvanično izjavim: Zabole me i za Sjedinjene Države, i za zelenu kartu, jer ovde je život postao tako velika lutrija, da više i ne znamo u kom bubnju se vrte neki naši lični podaci!
* * *
Sve je počelo pre nekoliko meseci kad me je moja draga supruga, kojoj naravno nije ni na kraj pameti da gleda poruke i ostala obaveštenja na mom mobilnom, upitala zašto se ne javljam nekoj Jovani iz “Srećne ruke”, kad joj toliko nedostajem i kad “ta balavica” stalno ima nova iznenađenja za mene. Shvatih u trenutku da je dugo trpela dok se nije odlučila da prizna kako ipak ponekad zvirne u moje komunikacije, pa joj uz osmeh priznadoh da sam se pre nekog vremena onlajn kladio preko jedne od mnogobrojnih ovdašnjih kladionica, ali da sve te njihove reklamne poruke odavno tretiram kao neželjenu poštu.
I da nije samo Jovana, jer mi se se iz “Srećne ruke” (to nije pravo ime, ali da ih ne reklamiram) javljaju i Ana, Dragana, Marina, Tanja, kojima takođe mnogo nedostajem… “Nismo te dugo videli”, “dođi, nećeš se pokajati”, “imamo nešto samo za tebe”… možda je sve to smešno nekome ko zna kakvim se sve trikovima služe ovdašnje kladionice i kakve su sve veličine upregnute u namamljivanje zaluđenih i uglavnom zaduženih ljubitelja lake love, vlasnika sigurnih dojava i propalih “fikseva”…
PROČITAJTE JOŠ:
Da je živ Dostojevski, možda bi umesto da piše romane “Kockar” ili “Idiot” i njega upregli da viče “uh, sunce ti, kakav nalog” ili već neki drugi slogan najvažnijih kladionica i kockarnica iz reklama na kojima skockane lepotice grle glavne frajere, po pravilu sve starije, što je moj problem sa već pomenutom Jovanom samo dodatno iskomplikovalo…
* * *
A onda se dogodilo pravo čudo, pa ni nadgledanje mog mobilnog telefona više nije nikakva tajna, još manje ženina sramota. U početku to bilo zanimljivo, eto i nas neka sreća da strefi, ne možemo doveka da budemo u bubnju, sad dobijamo i kad ništa ne uplaćujemo, dovoljno je samo da na neki broj potvrdimo da smo saglasni da budemo nagrađeni, pošaljemo broj svog računa, najbolje je deviznog i čekamo da nam legne kinta…
“Srećan rođendan” (nema veze što nije), “dobili ste paket”, “podignite svoju nagradu”, “uradite test da.biste dobili novac”, “upravo ste pobedili”, “čestitamo”… I tako iz minuta u minut, ne stižem sve ni da obrišem pre nego što moj kućni zmaj ne pomisli da to možda i nije neka prevara… Po sistemu, poverovala sam ti da nemaš ništa sa onom Jovanom, ali ne mogu da verujem da baš u ničemu od svega toga, ti koga zovu “lutrinoamerikanac”, nisi bar malo učestvovao…
* * *
Batalim telefon, uključim laptop, kad tamo svako treće pismo od nekog službenika neke banke u nekoj egzotičnoj državi, gde je nedavno preminuo neki moj dalji rođak, ostavivši imovinu od petsto hiljada do nekoliko miliona dolara… Moje je samo da pošaljem broj mog računa i uplatim skroman iznos, obično oko hiljadu istih tih đengi, za “pokriće osnovnih troškova”.
A ima i igre na kartu lične sujete, navodno pokojnik baš mene označio kao uglednog, čestitog i poštenog čoveka da sav taj novac rasporedim po svom nahođenju, jednom su mi čak tražili i “plan distribucije sredstava” pa me pohvalili za humanost i razboritost. Uz naravno “sitnicu” da im uplatim hiljadu evra za “troškove prenosa”…
Novo je i to što se u početku pojavi neki moj prijatelj, kaže video moje ime na nekakvom spisku dobitnika, uz instrukciju kome da se obratim… A onda krene isti taj “bugarski voz”, zadnja stanica Nigerija…
* * *
Kad smo već prešli na društvene mreže i tu sam sve bolji u dobijanju ponuda koje je teško odbiti. Naročito sam simpatičan grupi malo punijih i nešto starijih dama, koje se predstavljaju kao službenice neke turske banke, jedva su me pronašle a tolike pare čekaju na moj mig. Kad izbrišem jednu, nastupa druga, da sam malo blesaviji možda bi mi bilo interesantno.da je uvek ista banka i uvek isti iznos u pitanju, kao da počinju kolegijum pitanjem “da li ste pronašli gospodina Ivana”, toliko im žao što će velike pare da ostanu banci…