2
Juče sam saznao da je preminuo čika Milutin, čovek dobre duše i velikog srca.
Na moju žalost, za njegovu smrt sam saznao mnogo nakon što je napustio ovaj svet. Rečeno mi je da on odavno nije među nama. Možda fizički nije, ali sam sasvim siguran da će sećanje na Milutina, pored njegovih najbližih, porodice i prijatelja, čuvati svi ljudi s kojima je bio makar jednom u kontaktu, jer sasvim sigurno – takvu ljudinu je teško zaboraviti.
PROČITAJTE JOŠ...
Primio me je u svoj dom na Cetinju. U prestonici Crne Gore sam se našao zbog ustoličenja mitropolita Joanikija. Tada me je prvi put u životu video, a dočekao me je kao roda rođenog. U njegovom domu sam se našao zbog protesta i blokade kompletnog grada. Demonstranti, besni zbog čina ustoličenja u njihovom gradu, blokirali su izlaz i nije se moglo iz Cetinja.
Ovu priču nikada nisam podelio i nemam objašnjenje zašto to ranije nisam uradio. To je najmanje što je čika Milutin zaslužio s moje strane.
Sve počinje 4. septembra 2021. godine, kad sam, zahvaljujući privilegiji novinarskog poziva, dobio radni zadatak da izveštavam sa ustoličenja mitropolita Joanikija.
Na Cetinju me je dočekala atmosfera koja je jedino uporediva sa predratnim stanjem. Neću preterati ako napišem da sam video gomilu ljudi s istinskom mržnjom u očima, neprijateljski nastrojene i besne.. Bes s kojim sam se tada susreo nikad ranije nisam doživeo. Nikad tako nešto nisam video. Ni danas ne mogu baš najbolje razumem zašto je to tako i zbog čega neko može toliko da mrzi druge ljude. Nije moguće da niko od ovih ljudi nije naučio da je mržnja otrov koji oduzima zdrav razum čoveku?
U trenucima gubitka razuma, prisustovovao sam sceni u kojoj se ljudi iživljavaju nad ogradom kojom je ograđen manastir, i to samo zato što im je neko dojavio da je navodno doneta iz Beograda. U momentu kad se preneo taj glas oslobodila se neverovatna količina agresije i gotovo svi prisutni su bili usmereni isključivo na jedan cilj – uništiti tu ogradu. Sav bes su usmerili u pravcu ograde i ponašali su se kao da je u pitanju neko živo biće, a ne komad metala. Bio sam zatečen.
Elem, u takvom okruženju, potpuno sam, moj zadatak je bio da izveštavam. Tako se namestio ovaj teren. Nije bilo ekipe, nije bilo fotoreportera i snimatelja. A ne moram da objašnjavam koliko znači da nisi sam u takvoj situaciji.
Znači kad imaš s nekim da podeliš makar strah i strepnju kako će ovi ljudi reagovati ako otkriju odakle dolaziš. Ali dobro, morao sam da se pomirim sa tim da su okolnosti tako htele i da ću biti istovremeno fotograf, novinar i snimatelj. Nema problema, mlad čovek, željan dokazivanja i sa izraženom potrebom da pokaže da on to sve može..
“Baš me zanima šta će reći Vesa. Hoće li biti zadovoljan..? Šta li će reći Ratko…”, pomišljao sam u sebi, nadajući se da će urednici čuti i primetiti ovaj “podvižnički čin”.
I danas, tri godine nakon, smatram da je odlazak na Cetinje najteži teren na kom sam bio, ne zbog onog što me je zatklo kad sam stigao tamo, već zbog onog što će uslediti par sati kasnije.
U jednom trenutku, dok je policija pokušavala da preusmeri demonstrante i organizuje ih tako da svi budu na jednom mestu, došlo je do manjeg sukoba između okupljenih i policajaca. Sve je eskaliralo nakon odluke demonstranata da potpuno blokiraju grad. Zatvoren je ulaz i izlaz sa Cetinja…
“E, moj Vojislave… Ne gine ti ‘spavanje’ pod vedrim nebom… Zapravo, neće biti spavanja. To zaboravi”, objašnjavao sam sebi šta sledi.
I tu počinju pozivi. Dva sata na liniji sa Beogradom, drama da ne iscuri baterija telefona, zovemo ljude, pokušavamo da me izvučemo. U jednom trenutku Ratko pokušava preko prijatelja iz Podgorice da organizuje da me neko “pokupi” s motorom, nadali smo se da ćemo tako lakše zaobići barikade. Uzaludno je bilo. U prestonicu ne može niko, iz prestonice se ne može.
Gotovo je, provešću noć na otvorenom, pomirio sam se sa tim. Logika mi je govorila da bi najbolje bilo da se pomerim što dalje izvan grada, kad je već takva situacija, i da se stacioniram blizu nekog policijskog punkta. Tako je bilo.
Posle nekih 15 minuta hoda video sam na grupu policajaca. Njima je bio posao odredio da tu provedu celu noć, meni se tako namestilo. Na istom smo u svakom slučaju.
„Je li junače, šta ti radiš ovde“, upita me jedan od njih i tu započe naš razgovor.
S dužnom pažnjom su saslušali moju “tužnu” priču, shvatili zašto sam se sklonio i da mi je drago što sam u njihovom društvu. Posle uvodnog dela i upoznavanja, počela je opuštena priča – red viceva, naravno, pričao sam najviše one o Crnogorcima, zatim red pošalica na račun policajaca, da bi posle pričali sve što nam je palo na pamet, a da nam je iz nekog razloga bilo smešno.
U narednoj sceni, Vojislav čuči iza policijskog džipa, na kom su otvorena zadnja vrata i poteže domaću lozu. Momci su sve uredno pripremili i ponudili – loza u staklenoj falši i čašice poređene da svako uzme po jednu.
“Nemamo mi problem da nas komandir vidi, i on sa nama ponekad popije. Nego nezgodno bi bilo da nas uslikaju tvoje kolege, zato bi bilo dobro da se sklonimo”, objasnili su mi zašto se skrivamo iza džipa i unapred predupredili moju nameru da se našalim kako ću ih prijaviti kod komandira.
U jednom trenutku potegnulo se i pitanje gde će ovaj mučenik provesti noć koja dolazi.
U dahu sam svojim novostečenim prijateljima objasnio da sam pokušao sve i da nisam imao uspeha, da ostajem tu sa njima u smeni i da im neću smetati.
I tada mi je jedan od njih (ime poznato autoru) rekao da tu u blizini živi njegov tast, da on planira da ode kod njega kako bi malo odmorio i predložio mi je da krenem s njim. Rekao je da će ga pitati da prenoćim u njegovoj kući.
Baš mi se posrećilo.
Usput mi je ovaj dobri čovek objasnio, najdobranamernije, da bi bilo dobro da častim starinu sa 20 evra, ako imam kod sebe. Ako nemam, nema veze. Valja se, što se kaže… Naravno da sam imao i naravno da sam pristao da to učinim.
Stižemo pred kuću. Na vratima nas dočekuje čovek, po mojoj proceni 10 cm niži od mene, ali sa stavom pravim kao strela, kao da je za dve glave viši od mene. Bio je to čika Milutin. Dočekao me je kao roda rođenog, sa osmehom na licu i srdačno kao da je u pitanju neko koga dugo nije video i čiji dolazak je danima iščekivao, a ne čovek kog je te noći prvi put u životu video.
I nije bio sam. Ekipa 70+ se okupila te noći da isprati utakmicu fudbalske reprezentacije Crne Gore protiv Norveške. Objasnili su mi momci da je Crna Gora odavno izgubila sve šanse da se plasira na završni turnir, ali da oni vole fudbal i svoju zemlju, a moram priznati da sam primetio i da dobro razumeju u ovaj sport.
Policajac je u jednom trenutku otišao da spava, veli da ga čeka sutra težak dan. Verujem, prijatelju.
Kasnije se i ekipa razišla i ostadosmo čika Milutin i ja sami. I tu otkrivam ko je starac koji me je primio u svoju kuću..
Ponosni Crnogorac, kosmopolita, eurdita, čovek kojem je porodica sve. Verovao je u dobrotu u ljudima, govorio mi je da nisam prvi koji je tako došao u njegov dom i da su vrata njegove kuće uvek bila otvorena za ljude dobrih namera. Mnogo je voleo svoju suprugu, koja preminula nekoliko godina ranije. Iskreno je patio za njom.
Bio je to čovek gospodskih manira, ostala mu od vojske navika da ustane rano ujutru i da se najpre obrije, a potom krene sa redovnim aktivnostima. Sproveo me je kroz celu kuću, otvorio frižider i pokazao gde se šta nalazi u slučaju da se u neko doba noći probudim gladan. On će, rekao mi je, ujutru ustati pre mene svakako i spremiti doručak i skuvati kafu. U tom momentu, mislio sam da je idealan trenutak da izvadim onih 20 evra koje mi je pominjao policajac i da ih dam Milutinu.
Malo je reći da sam ga uvredio tim postpupkom. Srećom, nije video u mom gestu lošu nameru, pa mi je i brzo oprostio.
Sutradan, kao što je i rekao, Milutin me je dočekao sa kafom i doručkom – čoveka kog je prethodne večeri prvi put u životu video i za kog nije znao kakav je i ko je.
Znao je samo da je u pitanju novinar iz Beograda koji je došao da izveštava o ustoličenju Joanikija. I to mu je bilo dovoljno.
Bilo je to dovoljno da čika Milutin preuzme na sebe rizik da me odveze do manastira gde je trebalo da se pojavim tog jutra kako bih izveštavao sa događaja. Uzalud sam ga upozoravao da ne bi smeo to da radi i da će mu bezbednost biti ugrožena. Bezuspešno sam mu objašnjavao da nećemo stići daleko, jer on nema propusnicu, da je svuda policija, da je opasno, da gubimo vreme.
Ovaj ponosni Crnogorac mi je na lep način objasnio da je on ceo život proveo u tom gradu i da ne moram da brinem, da će se on lako snaći…
“E, moj pametnjakoviću… Došao si prvi put na Cetinje i našao si da objašnjavaš šta može i šta ne može čoveku koji je ceo vek proveo tu”.
Milutin je vozio Zastavu 101 iliti popularni “Kec”, prema slobodnoj proceni – oko 30 godina star automobil.
“Nema šta, u ovom, ‘besnom autu’, imamo garantovanu vožnju do prvog punkta, pa onda se vraćamo nazad”, mislim se u sebi.
Ali ne lezi vraže… Naš “Kec” je probio sve blokade. Milutinu su policajci salutirali kao da ga svi odreda poznaju, a mene niko nije ni pitao za propusnicu, izuzev ekipe koja se nalazila neposredno kod manastira.
“Rekao sam ti da neće biti problema”, govorio mi je starac dok smo se približavali manastiru.
I tu kod manastira beše naš rastanak.
Dok smo se pozdravljali, pozvao me je da ponovo dođem kod njega, kad se situacija smiri i kad bude vremena za više razgovora. Da popijemo kafu na miru. Falilo mu je očigledno da razgovara sa nekim. Mučila ga je samoća nakon odlaska supruge i nije se trudio da to sakrije.
Razišli smo se i nastavio sam svoj put. Stigao sam sve da uradim – da dobijem porciju suzavca, da snimim sletanje helikoptera u kom su se nalazili patrijarh i episkopi, da prenesem atmosferu sa ceremonije ustoličenja, ali i da ponovo porazgovaram sa čuvarima reda i mira.
Jedan od njih, pred sam ulazak u manastir, verovatno iz njemu znanih razloga, mislio je da sam pogodan za nasumičnu kontrolu pa me je ispitao ko sam, odakle sam i šta radim tu. Kad sam objasnio sve to (jedva sam čekao da me neko pita kako je izgledalo mojih prethodnih 24 sata) kroz šalu je rekao.
– Samo nemoj loše da pišeš o nama
– Naravno da neću. Vi ste prethodnih dana bili dobri prema meni, vaš kolega mi je pronašao smeštaj
– Miči mi se s očiju, da te više nisam video ovde
– Ne razumem? Zašto ste se uvredili? Šta sam loše rekao?ž
– Miči mi se… Sram te bilo, moj kolega tebi da smješta!!
– Smeštaj! Pronašao mi je smeštaj.
– Izvini, nisam dobro čuo, celu noć sam ovde, umor čini svoje.
E moj prijatelju, savršeno te razumem. I verovatno bih se isto tako osećao da nije bilo čika Milutina, ljudine sa Cetinja koja me je možda spasila od mnogo veće opasnosti nego što je “spavanje” pod vedrim nebom.
Juče mi je na Viber stigla poruka da je čika Milutinu rođendan. I taman, u trenutku kad sam krenuo da mu pošaljem poruku i čestitam, videh da ispod njegovog imena piše “Last seen a long time ago”. I odmah dođe ona odvratna prva pomisao – nije valjda? Strah da se desilo ono čega sam se plašio ubrzo je potvrđen.
Milutin više nije među nama.
Žao mi je, nije nam se dalo da popijemo tu kafu na miru.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
