Fabrika preko puta “Udbine zgrade”

Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitčna ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše Ivan Mrđen, kolumnista portala Nova.rs.

U Beogradu neprekidno živim od 1951. godine. Imao sam manje od dve godine kad je moj otac Anton dobio polovinu trosobnog stana u “Udbinoj zgradi” pored tadašnje “Jugoštampe“ (ranije Državna štamparija, kasnije BIGZ), a preko puta stare fabrike hartije Milana Vape.

Taj stan na šestom spratu četvrtog ulaza delili smo sa Živanom i Nadom Nestorović, samo zato što moj otac, kako glasi jedna porodična legenda, nije za doček Nove 1951. godine poverovao u obećanje “druga Marka” (Aleksandar Ranković) da će mu srediti da “dovede iz Vršca svoju lepu Mađaricu”, moju majku koja je tada čekala i drugo dete.

Te događaje sam prepričao u mom prvom i najverovatnije jedinom romanu „Koverat Ane Zonai“ (“Prometej”, Novi Sad, 2021). Nisam, međutim, prvi koji se bavio životom u ovoj ogromnoj zgradi, u početku crvenkaste boje, tipičnom primeru kolektivističke arhitekture. Moj prijatelj Radivoje Bojičić je pre tri decenije (1992.) objavio roman-hroniku „Udbina zgrada“ (suizdavači „Rad“, Srpska književna zadruga i „Ošišani jež“).

“Udbina zgrada” je svoj naziv sačuvala evo već sedam decenija, a dobila ga je zbog proste činjenice da su u njoj stanove dodeljeni uglavnom pripadnicima Uprave državne bezbednosti. Koja je “reorganizovana”, da baš ne kažem ukinuta, 1966. godine, kad je Aleksandar Ranković prestao da bude “drug Marko”.

Moji roditelji su, kad se otac demobilisao, još neko vreme živeli u toj tada već crvenosivoj zgradi preko puta (kasnije izgrađenog) Sajma, pa je bilo, sasvim prirodno, što je on posao potražio u obližnjoj fabrici hartije i što mu je naša majka povremeno donosila ručak na posao. Bilo je, kaže druga legenda, krajem leta, ona prošetala pogonom u tankoj crvenoj haljini, neki se radnik zablentavio u nju i – valjak na „velikoj mašini“ mu zgnječio ruku.

Tada se i drugarica Janja Veselinović, udarnica sa omladinskih pruga i predradnica u sortir sali, zainteresovala za našeg oca. Dve godine kasnije, kad se brak mojih roditelja raspao po svim šavovima, ona ga je sačekala pitanjem „što ti ona tvoja lepotica ne zakrpi te radničke pantalone“, da bi nešto kasnije nastavila život s njim i trojicom njegovih sinova (ja najstariji, Zoran zvani Mića srednji, a Vladimir najmlađi) na sirotinjskoj Čukarici.

Osim mnogih ličnih i porodičnih drama, stara fabrika hartije imala je svoj poseban, ništa manje dramatičan istorijat. Iako već decenijama nije u funkciji, ova zgrada je proglašena za spomenik kulture i pod zaštitom je države, kao jedan od najbolje očuvanih primera industrijske arhitekture u Beogradu i Srbiji s početka dvadesetog veka. S obzirom da se već decenijama na ovoj zgradi nalazi znak “Jugošpeda”, gotovo da je zaboravljen deo istorije kad se tu proizvodila hartija.

Mesto za izgradnju fabrike nije odabrano slučajno. Na tom mestu prethodno se nalazila parna strugara, u neposrednoj blizini je bila i Vajfertova Prva parna fabrika piva, a planirana je i izgradnja nove zgrade Državne štamparije. Podignuta je uz savski železnički most, a imala je sopstvenu industrijsku prugu, kej za pristajanje brodova na Savi, električni kran za istovar i utovar robe, sopstvenu pumpu za vodu… Takođe, fabrika se nalazila se u neposrednoj blizini Glavne železničke stanice, ako se još sećate gde je to bilo…

Moja braća i ja odrasli smo uz tu reč – “fabrika”. Naš otac je u Fabrici hartije i drvenjače Beograd radio između četvrte i desete godine mog života (od 1953. do 1960.), a naša mama Janja čitav radni vek (od 1950. do 1983.), prvo u tom starom pogonu, a kasnije i u novom na Ada Huji, odakle je ispraćena u zasluženu penziju.

Fabriku je, rekoh, 1921. godine sagradio ugledni beogradski industrijalac Milan Vapa (1875-1939), ali su je moji roditelji i njihovi drugovi, kumovi, prijatelji… smatrali svojom. Ponekad mi se činilo da tamo i nema nikog drugog, osim ljudi koje poznajem, koji su dolazili u naš skromni dom u Doksimovoj ulici na Čukarici i kod kojih smo mi, porodično, išli u goste.

Neki su i živeli u samoj fabrici, gde je nekoliko stanova podeljeno mladim bračnim parovima, kao našim kumovima Olgici i Dragoslavu. Kod njih smo mogli da idemo samo nedeljom, kad smo prolazili i kraj velikih mašina, od kojih je jedna bila vezana za već pomenutu porodičnu dramu.

U Fabriku smo išli i uoči Nove godine po paketiće, koje smo primali od Deda Mraza u koga se prerušavao drug Spasoje, mislim da je on tada bio komercijalni direktor. Priredba je trajala dok svako od dece ne bi nešto otpevao ili izrecitovao…

U toj „sali Radničkog saveta“ snimljen je najveći broj fotografija, na kojima su mama Janja i moj otac. Osim na sednicama i ispraćajima u penziju, tu su organizovani i novogodišnji dočeci, pa tako čuvam fotografije sa dočeka 1956. na kojoj je naš otac Anton sa našom majkom Anom i 1960. na kojoj je on sa svojom drugom suprugom, našom mama Janjom.

Preko fabrike se išlo na more, nabavljala zimnica, kupovale stvari na kredit… U fabrici su deca njenih radnika učila zanat, dolazila na praksu, radila preko leta za džeparac, zapošljavala se…

Sticajem okolnosti, stara zgrada fabrika hartije se našla u blizini megalomanskog državnog projekta, pa nije isključeno da se ovaj spomenik najvećem privrednom usponu prestonice, preseli u razglednice i na sajtove tipa “Bio jednom jedan Beograd”. Ako ne preživi, neka ostane makar ovo podsećanje da su fabrike nekad čitavim generacijama bile sam život i čitav život.