Andrićev vodič za prepoznavanje zla: Čitao Milenko Vasović

„Razumljivo da je teško reći išta pozitivno o ovom čoveku koga su veliki potresi izneli iz tame nižih slojeva, a koga već počinje da obavija legenda i dim histeričnog kulta“. O njemu se govori ON. Sve mu služi. Država svojim institucijama pred njim stoji kao onaj ljubavnik u pesmi: "Ti mi ne možeš toliko zapovediti koliko sam ja spreman da ti se pokoravam“.

Ovako je nobelovac Ivo Andrić opisivao vođu italijanskih fašista u tekstovima koje je pisao dvadesetih godina prošlog veka za „Jugoslovensku njivu“ (štampana u Zagrebu) a te tekstove je 2009. objavio beogradski „Filip Višnjić“ u brošuri „Politički spisi“ koju je priredio Miroslav Karaulac.

Došlo mi je do ruke to svedočenje o rađanju fašizma i preporučujem ga za čitanje. Iz njega se mogu bolje razumeti mnoga današnja zbivanja, postupci autokrata, diktatora i polusveta koji ih prati i podržava. Vidi se i učinak takvog vođenja naroda i države.

Andrić je tada pisao:

Prosta je i svagdanja stvar za onoga koji živi u Italiji da desetina mladih ljudi u crnim košuljama presretne narodnog poslanika koji joj „ne podobaet“ i da ga premlati. A samo je slučaj da li će taj poslanik proći sa dužom nesvesticom i težom telesnom povredom ili će napad biti smrtonosan. Tako su ubijeni socijalistički poslanici De Vagno i Piccinini, tako je premlaćen vođa liberala Amendola.

Profesor Misuri koji se usudio da u parlamentu drži govor pun kritike na rad i metode nekih fašističkih vođa bio je samo dva sata docnije strahovito isprebijan od „stereotipnih mladih ljudi“. Da i ne govorimo o provincijama gde su nasilja svake ruke i česta ubistva postala suština fašizma, trajan i siguran metod.

• Iz tog i takvog reda stvari stvarala se ona naročita psiha mladih crnokošuljaša. I u senci neprikosnovenosti Musolinijeva lika, u ime fašizma – spasioca počela je bezglava hajka za novcem i častima, iskorišćavanje položaja, ucenjivanje industrijalaca, jedan odvratan kan-kan skorojevića i probisveta.

• Tako je i moglo doći do umorstva poslanika Matteottia. Nečuveno je i užasno, naime, da u Evropi, u zemlji koja sebe naziva majkom prava, usred Rima i po dana, šest najamnika hvata golorukog narodnog poslanika, sekretara jedne partije, odvodi ga izvan grada i ubija, a leši sakati i uništava na najsvirepiji način.

•  I nikad, ni u jednom slučaju gotovo, nisu krivci pronađeni, ni privedeni kazni.

• Gde je partiji ili partijskim veličinama bilo zgodno i korisno tu su primenjivani zakoni sa punom snagom i sankcijom državne vlasti, a gde nije bilo zgodno ni moguće tu se ostalo pri fašističkim metodama – mučkom premlaćivanju pojedinih lica, razbijanju pokućstva, paljenju redakcija.

• Ministarstvo unutrašnjih dela je počelo da organizuje napade na poslanike koji predlažu apelacije (kritičke prim m. v.). Krvava fašistička toljaga je iz prostorija partijskih organizacija prenesena u državna nadleštva i odgovorna ministarstva.

• U toj pometnji se, naravno, desilo da su do uticaja došli najbezobzirniji i najgrlatiji, neodgovorni elementi s kriminalnim instinktima i bez neke ideologije.

• Musolini je u isto vreme dok je držao svoje pomirljive govore o normalizaciji i sređivanju prilika ( u vreme krize prim m.v.) retkim cinizmom i rečnikom koji nije moguće reprodukovati naređivao premlaćivanje narodnih poslanika i fašističkog disidenta Formija. Nema gotovo nijednog nasilja koje su fašisti počinili a da ga Musolini nije naredio, odobrio ili bar znao za njega. (svedočenje Cesare Rossia, vladinog šefa presbiroa)

• Na oštre napade i optužbe opoziocionih listova vođstvo fašističke partije je svim redakcijama svojih listova uputilo jedan cirkular u kome ih poziva da skupljaju i iznose bezobzirno sve što znaju nepovoljno iz privatnog i intimnog života pojedinih fašističkih protivnika.

• Fašistički poslanici su za Musolinija govorili: „On je čovek od Boga poslat da spase Italiju“.

*Musolini je streljan 1945. od strane antifašista, a njegovo telo je obešeno naglavačke u mestu Komo.