0
Dobro, danas je već 28. jun i sad će verovatno i najzagriženijim analitičarima političko-društvenih fenomena u Srbiji početi polako da opada koncentracija. Nije do Srbije ni do analitičara, do klime je, prosto: teško je razmišljati na +30 i kusur. Iza ovog epskog naslova sam, zato, stavio 7 dosta jednostavnih pitanja na kojima će se lomiti budućnost zemlje na jesen, tamo od septembra ustvari. Sve njih na neki način dotakli smo i u ovom i u svim prošlim izdanjima za ove dve godine postojanja novine "Nova". Znači, ne očekujte spektakl.
1. Hoćemo li u rat ili u mirno rešenje konflikta?
Pričam, naravno, o Kosovu. Ako je meni, u Beogradu, mučno da gledam hapšenja sa obe strane i tenkove i specijalne jedinice sa obe strane, i političke fanatike sa obe strane, i dementne starce koji … govore po Pinku, kako li je ljudima iz, recimo, Zubinog potoka? Zbilja, možemo li da budemo normalni i ovo normalno rešimo? Ok je i da priznamo da ne znamo.
2. Hoće li vlast konačno priznati da živimo u političkoj krizi?
Da će ispunti zahteve protesta neće, to smo čuli. Veliki bi, međutim, korak bio samo to da se prizna da ovakav politički život nije normalan. Vlada nam je u ostavci (niko ne zna šta to znači ali tako je otprilike rekla premijerka onom formulacijom da je ostavka na stolu), Skupština nam izgleda kao Farma, a predsednik je apsolutni vladar zemlje u kojoj se njega pita za sve – pa i za broj radnika na prtljazima na aerodromu. Dakle, može li se desiti da se zajedno složimo da to nije normalno i da moramo nešto da menjamo? Ja mislim da možemo.
3. Imamo li snage da zatvorimo kriminalne afere?
Ovde mislim na ponovo aktuelizovanu „Jovanjicu“ (1, 2 i ovu maglovitu 3), suđenje Belivukovom klanu, uznemirujuće poruke iz optužnice koje bi mogle da upute na ubicu Olivera Ivanovića, itd. Opet kažem, ako ne krenemo od spoznaje da ovakvi procesi blokiraju rast i razvoj društva i demokratije u njemu onda smo džaba krečili. Zato, verujem, ovi slučajevi nisu isključivo pravosudno nego i političko i društveno pitanje. Nisam optimista.
4. Hoćemo li da uvedemo te sankcije?
I meni je muka od ponavljanja, verujte. Ali bez ovog koraka nema za Srbiju mesta među civlizovanim zapadnim društvima danas. Nemojte samo da se vadimo na to da nam niko nije rekao da moramo: niko nema prava da pacijenta natera da se leči, iako mu svi govore – čoveče, leči se.
5. Možemo li da počnemo da razgovaramo o „Telekomu“?
Ali, stvarno. To je naša firma, moja, vaša, Rankova (glav. ur. novine „Nova“, prim. aut.). Nije problem što je u dugovima, da su to neka strateška izdavanja za pomoć, recimo, telekomunikacionom sektoru ili makar filmskim umetnicima, razumeo bih. Ali, ovde je problem mnogo dublji: neko je od našeg akcionarskog društva napravio oružje u rukama Srpske napredne stranke. Ne znam kako drugačije to da nazovem, verovatno ima pametnijih od mene, pa da čujemo šta kažu. Na RTS, ako je moguće. A kad smo već kod RTS…
6. Možemo li da nešto uradimo sa RTS?
Nije zbog nas, mi – ja i vi koji čitate – očigledno imamo izvore informisanja zbog kojih smo dobro obavešteni o najvažnijim događanjima zemlji. Ali, toliko je mnogo onih koji nisu ni izbliza, njima je – kao posvećen učitelj deci u lošoj školi – neophodan RTS, nekomercijalni, javni informativni servis koji će da im kaže šta se dešava. Ne mora čak ni da kritikuje – samo neka kaže.
7. Šta ćemo sa nasilljem na nacionalnim frekvencijama?
Ovde uopšte ne napadam koncept rijaliti programa. Pobogu, pa to postoji već decenijama, nije problem što postoji nego što je kod nas postalo generator nasilja. A to nema veze sa formom nego sa sadržinom. Dakle, ne ukidanje rijalitija, nego poštovanje zakona, tako da na njemu ne gledamo gotovo isključivo prebijanje i seksualnu eksploataciju ljudi. Ne mora da bude edukativno, samo nemojte da, eto, baš promovišemo kršenje zakona.
Toliko. A sad da čujemo predsednikovu vidovdansku platformu. Gorim od nestrpljenja.
