7
Kažu da je problem napravilo pogrešno tumačenje.
Debata o efikasnosti maski u borbi protiv širenja koronavirusa nedavno je ponovo buknula kada je tim stručnjaka, koji je analizirao veliki broj studija za uglednu naučnu neprofitnu organizaciju Cochrane, zaključio da je „neizvesno da li nošenje maski ili respiratora N95/P2 pomaže u usporavanju širenja respiratornih virusa“. Džaba smo nosili maske – pomislili smo svi, a onda je Slobodan Bubnjević, fizičar i naučni novinar, za Nova.rs objasnio zašto je ta analiza problematična.
Sada, ponovo New York Times objavljuje priznanje organizacije Cochrane da je način na koji je rezimiran izveštaj bio nejasan i neprecizan, kao i da su ga neki ljudi interpretirali pogrešno.
„Mnogi su tvrdili da nedavno ažurirani Cochrane Review pokazuje da ‘maske ne rade’, što je netačno i pogrešno tumačenje“, navodi u saopštenju dr Karla Soares-Vajzer, glavna urednica The Cochrane Library.
„Ispitivano je da li promocija nošenja maski pomaže u usporavanju širenja respiratornih virusa. S obzirom na ograničenja u primarnim dokazima, nije bilo moguće baviti se pitanjem da li samo nošenje maske smanjuje rizik kod ljudi od zaraze ili širenja respiratornih virusa“, istakla je Soares-Vajzer, izvinivši se ljudima jer je „takva formulacija dala prostor za pogrešno tumačenje“.
Ozbiljnu grešku u tumačenju izveštaja napravio je jedan od vodećih autora, rekavši u intervjuu da je dokazao da „nema dokaza da one prave bilo kakvu razliku“.
„Ta izjava nije tačan prikaz onoga što je analiza pokazala“, kaže Soares-Vajzer.
Cochrane izveštaji se u medicini smatraju zlatnim standardnom jer objedinjuju rezultate mnogih ispitivanja kako bi se došlo do opšteg zaključka. Međutim, zaključak o nošenju maski (ili njegova pogrešna interpretacija) ne samo da nije stavio tačku na kontroverzu koja se proteže još od početka pandemije, već ju je ponovo aktivirao.
Majkl D. Braun, doktor i akademik koji radi u Cochrane uređivačkom odboru i koji je doneo konačnu odluku o recenziji, rekao je da se ne može ni doći do čvrstog zaključka o tome da li maske štite od prenošenja, jer nije bilo dovoljno visokokvalitetnih randomizovanih ispitivanja.
Analiza je uključila 78 studija, a samo 10 njih se fokusiralo na to šta se dešava kada ljudi nose maske u odnosu na one koji ih ne nose, dok je još pet razmatralo koliko su različite vrste maski efikasne u blokiranju prenosa, obično za zdravstvene radnike. Ostatak je uključivao druge mere koje imaju za cilj smanjenje prenosa, kao što su pranje ruku ili dezinfekcija, dok je nekoliko studija takođe razmatralo maske u kombinaciji sa drugim merama. Od tih 10 studija koje su se bavile maskama, dve su otkrile da maske pomažu.
U proračunima korišćenim da bi se došlo do zaključka dominirale su prepandemijske studije koje nisu bile baš informativne o tome koliko dobro maske blokiraju prenošenje respiratornih virusa. Na primer, u jednom od tih istraživanja rađenih pre pandemije koronavirusa, od studenata je traženo da nose maske najmanje šest sati dnevno dok su u svojim studentskim domovima, ali nisu bili obavezni da ih nose na drugim mestima. Istraživači nisu otkrili razliku u stopama infekcije između onih koji su nosili maske i onih koji nisu, pretpostavljaju zato što „količina vremena nošenja maski nije bila dovoljna“ – studenti idu na časove i druže se tamo gde možda ne nose maske.
I druge korišćene studije imaju sličnih „rupa“ – slabog pridržavanja, ograničenog vremena nošenja maski i, često, malih uzoraka.
Dakle, jedino što saznajemo iz Cochrane izveštaja jeste da, posebno pre pandemije, distribucija maski nije navela ljude da ih nose, zbog čega se njihov uticaj na prenošenje infekcija nije mogao pouzdano proceniti. Zato Soares-Vajzer kaže da je zabrinuta da bi pogrešna tumačenja mogla potkopati spremnost za buduće epidemije.
Pitanje da li maska smanjuje rizik od infekcije kod nosioca nije isto što i da li nošenje maski usporava širenje respiratornih virusa u zajednici.
Da bismo koristili randomizovana ispitivanja za proučavanje da li maske smanjuju širenje virusa sprečavajući zaražene ljude da prenesu patogen, potrebna su nam nasumična poređenja velikih grupa – na primer, da ljudi u jednom gradu nose maske, a u drugom ne.
Koliko god to izgledalo komplikovano, postojala je jedna studija tokom pandemije, sprovedena u Bangladešu pre nego što su maske počele masovno da se koriste u celoj zemlji – tad su se u nekim selima maske delile besplatno, ali nisu bile obavezne, a u drugim ne. Tamo gde su stanovnici dobijali maske, upotreba je porasla sa 10 na 40 odsto u periodu od dva meseca, a istraživači su otkrili da tamo ima 11 odsto manje slučajeva kovida, odnosno čak 35 odsto kod osoba starijih od 60 godina.
Druga studija o pandemiji nasumično je distribuirala maske ljudima u Danskoj tokom mesec dana. Otprilike polovina učesnika nosila je maske prema preporuci. Od onih kojima je dodeljeno da nose maske, 1,8 odsto se zarazilo, u poređenju sa 2,1 odsto u grupi bez maski. Ali istraživači nisu mogli da dođu do čvrstog zaključka o tome koliko maske štite jer je bilo malo infekcija u obe grupe i manje od polovine ljudi kojima su dodeljene maske ih je nosilo.
Nažalost, nema dovoljno relevantnih istraživanja o efikasnosti maski tokom pandemije, ali bilo bi teško i neetično uskratiti maske nekim ljudima kada su bile dostupne svima.
S druge strane, naučnici rutinski koriste i druge izvore podataka, uključujući laboratorijske studije, prirodne eksperimente, podatke iz stvarnog života i opservacione studije. Sve ovo treba uzeti u obzir pri proceni delotvornosti maski.
Pročitajte još:
7
27
1
Laboratorijske studije, od kojih su mnoge rađene tokom pandemije, pokazuju da maske, posebno N95 respiratori, mogu blokirati virusne čestice. Linzi Mar, naučnica koja je dugo proučavala prenos virusa vazdušnim putem, kaže da čak i platnene maske koje dobro pristaju i koriste odgovarajuće materijale mogu pomoći.
Podaci iz stvarnog života mogu biti komplikovani varijablama koje se ne kontrolišu, ali vredi ih ispitati. Japan, koji je naglašavao nošenje maski i ublažavanje prenosa vazdušnim putem, imao je izuzetno nisku stopu smrtnosti 2020. godine, iako nije imao nikakva zatvaranja.
Možda najbolji dokaz dolaze iz prirodnih eksperimenata, koji proučavaju kako se stvari menjaju nakon događaja ili intervencije. Istraživači u Mass General Brighamu, jednoj od bolničkih grupa na Harvardu, otkrili su da se početkom 2020. godine, pre nego što su uvedene obavezne maske, stopa infekcije među zdravstvenim radnicima udvostručavala na svakih 3,6 dana i porasla na 21,3 odsto. Nakon što su maske postale obavezne, stopa je prestala da raste, a zatim je brzo opala na 11,4 odsto.
U Nemačkoj, 401 region je uveo obavezu nošenja maski u različito vreme tokom tri meseca u proleće 2020. Pažljivo upoređujući inače slična mesta pre i posle te odluke, istraživači su zaključili da „maske za lice smanjuju dnevnu stopu rasta prijavljenih infekcija za oko 47 odsto”, sa efektom izraženijim u velikim gradovima i kod starijih ljudi.
„Obavezne maske, socijalno distanciranje, druga zatvaranja koja smo imali u smislu čak i restorana i slične stvari: da mesta poput Njujorka to nisu uradila, broj smrtnih slučajeva bi bio mnogo veći. Uveren sam u to“, rekao je Braun.
Dakle, dokazi su relativno jednostavni: dosledno nošenje maske, po mogućnosti kvalitetne, koja dobro pristaje, pruža zaštitu od koronavirusa.
Takođe je tačno da je veoma zaraznu varijantu omikrona mnogo teže izbeći, ali omikron je srećom stigao nakon što su vakcine i tretmani bili dostupni, podvlači autorka New York Timesa.
***
Bonus video: Kako razlikovati simptome gripa prehlade i korone