1
Martin Kuldorf, švedski epidemiolog, profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, bio je jedan od autora prošlogodišnje Deklaracije iz Great Barringtona, kojom je lokdaun prozvan pogrešnom epidemiološkom merom u pandemiji kovida 19. Kuldorf je nedavno još jednom objasnio svoje argumente u korist fokusirane zaštite starijih osoba i rizičnih grupa.
Njegov intervju za Spiked Online, koji prenosi Index.hr, objavljujemo u celosti.
„Nije mi preostalo ništa drugo nego da istupim protiv lokdauna. Kao naučnik iz javnog zdravstva s decenijama iskustva s epidemijama zaraznih bolesti, nisam mogao da ćutim. Ne kada se odbacuju osnovna načela javnog zdravstva. Ni kad se radnička klasa baca pod autobus. Ni kad se protivnici lokdauna bacaju lavovima. Nikad nije bilo naučnog konsenzusa oko lokdauna. Taj je balon morao da pukne.
Dve su mi ključne činjenice vezane za kovid 19 odmah bile postale jasne. Prvo, nakon prvih slučajeva u Italiji i Iranu bilo je jasno da se radi o teškoj pandemiji koja će se na kraju proširiti na ostatak sveta, što je rezultiralo mnogim smrtnim slučajevima. To me je činilo nervoznim. Drugo, na osnovu podataka iz Vuhana u Kini, došlo je do dramatične razlike u smrtnosti prema starosti, s više od hiljadu puta razlike između mladih i starih. To je bilo veliko olakšanje. Samohrani sam otac s tinejdžerom i petogodišnjim blizancima. Kao i većina roditelja, i ja se više brinem o svojoj deci nego o sebi. Za razliku od pandemije španskog gripa 1918. godine, deca su imala znatno manje razloga za strah od kovida 19 nego od sezonskog gripa ili saobraćajnih nesreća. Mogli su da nastave život nedodirnuti – ili sam barem tako mislio.
Pročitajte još:
Morali smo da zaštitimo starije dok su mlađi i dalje mogli da pokreću društvo
Za društvo u celini zaključak je bio očit. Morali smo da zaštitimo starije, visoko rizične ljude, dok su mlađe odrasle osobe s niskim rizikom i dalje mogle da pokreću društvo. Ali to se nije dogodilo. Umesto toga, škole su zatvorene, dok su starački domovi ostali nezaštićeni. Zašto? To nije imalo smisla. Uzeo sam olovku. Na moje iznenađenje, nisam uspeo da zainteresujem nijedan američki medij za svoja razmišljanja, uprkos svom znanju i iskustvu s epidemijama zaraznih bolesti. Imao sam više uspeha u svojoj rodnoj Švedskoj. U glavnim dnevnim novinama objavljena je moja kolumna. I to je imalo odjeka. I drugi naučnici istomišljenici suočili su se sa sličnim preprekama.
Umesto da pokušamo da razumemo pandemiju, naterani smo da je se bojimo. Umesto života, imamo lokdaun i smrt. Dobili smo odložene dijagnoze raka, lošije ishode kardiovaskularnih bolesti, pogoršanje mentalnog zdravlja i mnogo više kolateralne štete za javno zdravlje zbog lokdauna. Deca, starije osobe i radnici najteže su pogođeni onim što se može opisati kao najveći javnozdravstveni fijasko u istoriji.
Tokom celog prolećnog talasa 2020. godine Švedska je ostavila vrtiće i škole otvorenima za svojih 1,8 miliona dece uzrasta od jedne do 15 godina. I to bez podvrgavanja testiranju, bez maski, fizičkih prepreka ili društvenog distanciranja. Ta politika dovela je do tačno nula smrtnih slučajeva od kovida 19 u toj starosnoj grupi, dok su učitelji imali rizik od obollevanja otprilike u skladu s prosekom ostalih profesija. Švedski Zavod za javno zdravstvo izvestio je o tim činjenicama sredinom juna, ali zagovornici američkog lokdauna i dalje su se zalagali za zatvaranje škola.
U julu je New England Journal of Medicine objavio članak o ponovnom otvaranju osnovnih škola tokom pandemije. Šokantno je da se u njemu nisu ni pominjali dokazi iz jedine velike zapadne zemlje koja je držala škole otvorenima tokom cele pandemije. To je poput procene novog leka uz zanemarivanje podataka iz kontrolne grupe koja prima placebo.
Zbog poteškoća s objavljivanjem odlučio sam da upotrebim svoj uglavnom uspavani korisnički nalog na Tviteru kako bih proširio vest. Potražio sam tvitove o školama i odgovorio linkom na švedsku studiju. Nekoliko mojih odgovora je ponovo prosleđeno, što je švedskim podacima dalo određenu pažnju. To je takođe dovelo do poziva da pišem za Spectator. U avgustu sam se napokon probio u američke medije s kolumnom za CNN protiv zatvaranja škola. Znam španski, pa sam napisao članak za CNN-Español. CNN-English nije bio zainteresovan.
Očigledno nešto nije bilo u redu s medijima. Među kolegama koji se bave zaraznim bolestima većina favorizuje usmerenu zaštitu visoko rizičnih grupa umesto lokdauna, ali mediji su ostavljali utisak kao da postoji naučni konsenzus o opštem lokdaunu.
U septembru sam upoznao Džefrija Takera s Američkog instituta za ekonomska istraživanja (AIER), organizacije za koju nikada nisam čuo pre pandemije. Kako bismo pomogli medijima da bolje razumeju pandemiju, odlučili smo da pozovemo novinare na sastanak s epidemiolozima i stručnjacima za zarazne bolesti u Great Barringtonu u New Englandu, kako bismo obavili konkretnije intervjue. Pozvao sam dvoje naučnika da mi se pridruže, Sunetra Guptu sa Univerziteta Oksford, jednog od najistaknutijih svetskih epidemiologa za zarazne bolesti, i Džaja Batačarju sa Univerziteta Stenford, stručnjaka za zarazne bolesti i ranjive populacije. Na iznenađenje AIER-a, nas troje smo takođe odlučili da napišemo izjavu u kojoj se zalažemo za usredsređenu zaštitu umesto lokdauna. Nazvali smo je Deklaracija iz Great Barringtona (GBD).
Protivljenje lokdaunu smatrano je nenaučnim. Kad bi se naučnici izjasnili protiv lokdauna, ignorisani su, smatrani su marginalcima ili optuženi da nemaju odgovarajuće verodostojne podatke. Mislili smo da će biti teško zanemariti nešto što su napisala tri iskusna epidemiologa s tri ugledna univerziteta. Imali smo pravo. Otvorio se pakao. I to je bilo dobro.
Neke su nas kolege obeležavale epitetima poput „ludak“, „egzorcist“’, „masovni ubica“ ili „trampista“. Neki su nas optuživali da sve ovo radimo zbog novca, iako nam niko nije platio ni centa. Zašto takva opaka reakcija? Deklaracija je bila u skladu s mnogim planovima za pandemijsku pripravnost kreiranima godinama ranije, ali u tome je i bila suština. Bez dobrih javnozdravstvenih argumenata protiv fokusirane zaštite, morali su pribeći lažnim karakteristikama i klevetama ili pak priznati da su napravili strašnu, smrtonosnu grešku u svojoj podršci lokdaunu.
Neki zagovornici lokdauna optužili su nas da se hvatamo za slamku jer su zaključavanja uspela i više nisu bila potrebna. Samo nekoliko nedelja kasnije, isti ti kritičari pohvalili su ponovno uvođenje lokdauna tokom vrlo predvidljivog drugog talasa. Rečeno nam je da nismo precizirali kako zaštititi starije, iako smo sve detaljno opisali na našoj veb stranici i u tekstovima. Optuživali su nas da zagovaramo strategiju slobodnog širenja virusa, iako je fokusirana zaštita zapravo njena suprotnost. Ironično, lokdaun je razvučeni oblik strategije puštanja virusa, u kojem je svaka starosna grupa zaražena u istom odnosu kao i u strategiji puštanja virusa.
Prilikom pisanja deklaracije znali smo da se izlažemo napadima. To može biti zastrašujuće, ali kao što je rekla Rosa Parks: „S godinama sam naučila da odlučnost smanjuje strah. Kad znaš šta treba da učiniš, to uklanja strah.“ Takođe, nisam novinarske i stručne napade shvatao lično, koliko god podli bili, a većina napada dolazila je od ljudi za koje nikad pre nisam čuo. Napadi ionako nisu primarno bili usmereni na nas. Mi smo već progovorili i nastavićemo to da činimo. Glavna svrha napada bila je obeshrabriti druge naučnike da progovore.
U svojim dvadesetima reskirao sam život radeći za organizaciju za zaštitu ljudskih prava pod nazivom Peace Brigades International u Gvatemali. Štitili smo poljoprivrednike, sindikaliste, studente, verske organizacije, ženske grupe i branioce ljudskih prava kojima su pretili, ubijali ih ili su nestajali. Iako su se hrabri Gvatemalci s kojima sam sarađivao suočili s mnogo većom opasnošću, odredi smrti jednom su bacili ručnu bombu u našu kuću. Ako sam se tada mogao baviti time, zašto sada ne bih reskirao mnogo manje za ljude kod kuće? Kad su me lažno optužili da sam desničar kojeg financira Koh, samo sam slegnuo ramenima – tipično je to ponašanje i službenika establišmenta i salonskih revolucionara.
Nakon deklaracije više nije nedostajalo medijske pažnje fokusiranoj zaštiti kao alternativi lokdaunu. Naprotiv, zahtevi su dolazili iz celog sveta. Primietio sam zanimljiv kontrast. U SAD-u i Velikoj Britaniji mediji su bili ili prijateljski raspoloženi i postavljali prijateljska pitanja ili neprijateljski raspoloženi s trik-pitanjima i ad hominem napadima. Novinari u većini drugih zemalja postavljali su teška, ali relevantna i korektna pitanja, istražujući i kritički ispitujući Deklaraciju iz Great Barringtona. Mislim da se tako treba baviti novinarstvom.
Napadi i cenzura su porasli kako je postajalo jasnije da je lokdaun neuspešan
Iako je većina nacionalnih vlada nastavila s neuspelim politikama zaključavanja, stvari su krenule u dobrom smeru. Sve je više škola ponovo otvoreno, a Florida je odbijala lokdaun u korist fokusirane zaštite, delom na osnovu naših saveta, bez negativnih posledica koje su lokdauneri predviđali.
Kako je postajalo jasnije da je lokdaun neuspešan, napadi i cenzura su se povećali, a ne smanjili. Yutjub, u vlasništvu Gugla, cenzurisao je video-zapis s okruglog stola s guvernerom Floride Ronom DeSantisom, na kojem smo moji kolege i ja izjavili da deca ne treba da nose maske; Fejsbuk je zatvorio profil GBD-a kada smo objavili da starijim ljudima treba dati prioritet u vakcinisanju; Tviter je cenzurisao objavu u kojoj sam rekao da decu i već zaražene ne treba vakcinisati; a Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) uklonio me iz radne grupe za bezbednost vakcina kada sam utvrdio da bi vakcina Džonson&Džonson trebalo davati starijim Amerikancima.
Tviter mi je čak zaključao profil jer sam napisao sledeće: „Naivno zavarani da će ih maske zaštititi, neke starije visokorizične osobe nisu se držale socijalne distance, a neki su zbog toga i umrli od kovida 19. Tragično. Nadležni/naučnici u javnom zdravstvu uvek moraju da budu iskreni prema javnosti.“
Ovaj povećani pritisak može se činiti kontraintuitivnim, ali nije. Da smo pogrešili, naše kolege naučnici bi mogle da nas sažaljevaju, a mediji bi se vratili ignorisanju. Kad bi priznali da smo u pravu, to bi značilo da smo osramotili neke neizmerno moćne ljude u politici, novinarstvu, tehnologiji i nauci. Nikad nam neće oprostiti.
Međutim, to nije važno. Pandemija je bila velika tragedija. Moj 79-godišnji prijatelj umro je od kovida 19, a nekoliko meseci kasnije njegova supruga preminula je od raka, koji nije otkriven na vreme da bi se mogao efikanso lečiti. Iako su smrtni slučajevi tokom pandemije neizbežni, naivno, ali pogrešno verovanje da će lokdaun zaštititi starije značilo je da vlade nisu sprovodile mnoge standardne mere fokusirane zaštite. Rastegnuta pandemija otežala je zaštitu starijih osoba. Sa strategijom fokusirane zaštite, moj prijatelj i njegova supruga danas su mogli da budu živi, kao i bezbroj drugih ljudi širom sveta.
Na kraju, lokdaun je zaštitio mlade i nisko rizične profesionalce koji rade od kuće – novinare, advokate, naučnike i bankare – a nauštrb dece, radničke klase i siromašnih. U SAD-u je lokdaun bio najveći problem po radnike nakon rasne segregacije i Vijetnamskog rata. Osim rata, malo je bilo vladinih postupaka tokom mog života koji su nametnuli više patnje i nepravde u toliko velikim razmerama.
Kao epidemiolog za zarazne bolesti, nisam imao izbora. Morao sam da progovorim. Ako ne progovorim, zašto sam onda naučnik? Mnogi drugi koji su hrabro govorili mogli su komotno da ćute. Da su ćutali, još bi škola i dalje bilo zatvoreno, a kolateralna javnozdravstvena šteta bila bi veća. Svestan sam mnogih fantastičnih ljudi koji se bore protiv ovih neefikasnih i štetnih lokdauna, pišu članke, objavljuju na društvenim mrežama, snimaju video-zapise, razgovaraju s prijateljima, govore na sastancima školskih odbora i protestuju na ulici. Ako ste jedan od njih, uistinu mi je bila čast sarađivati s vama na ovom naporu. Nadam se da ćemo se jednog dana lično upoznati i onda zaplesati zajedno. Danser encore!“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
