4
Oni koji su zbog kovida 19 bili na veštačkoj ventilaciji, na granici između života i smrti, pa uspeli da se vrate, nisu tu, kao što mnogi misle, završili svoju bitku. Naprotiv, toliko su nakon svega bili slabi da im je rehabilitacija bila preko potrebna. Prof. dr Nataša Mujović, pomoćnik direktora Klinike za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Kliničkog centra Srbije i načelnik dnevne bolnice za respiratornu rehabilitaciju, priča za Nova.rs kako taj oporavak izgleda.
Kako se epidemija koronavirusa širila po Srbiji i sve više pacijenata bilo na respiratoru, pokazalo se da nakon toga tim pacijentima treba oporavak, da ih je bolest jako oslabila.
„Imali smo veliki problem jer nikakve preporuke nisu postojale. Ja sam prethodno pre dve godine bila u Italiji na usavršavanju i dok je sve ovo trajalo bila sam u kontaktu s njima ne bih li nešto uspela da doznam, da vidim šta oni tamo rade jer su imali jako mnogo pacijenata“, priča prof. dr Nataša Mujović.
Međutim, kako kaže, ni oni sami se nisu dobro snalazili, poslali su skromne preporuke, ali sve je to bilo uopšteno.
Pročitajte još:
„Onda smo mi krenuli u borbu, otprilike oko 10. aprila. Kod nas na klinici anesteziolozi su čuda činili, uspeli su da veliki broj pacijenata skinu s respiratora, i baš ti pacijenti, ukupno njih oko 20, 30, prešli su u poluintenzivnu negu, gde smo počeli s njihovim oporavkom“, priča doktorka kako je nešto slično, ali u mnogo manjem obimu bilo samo još u klinikama Dragiša Mišović i Banjica.
I mada taj prelazak iz intenzivne nege za pacijente jeste veliki korak, doktorka otkriva da je pred njima tek bio izazov.
„Oni su kod nas bili na kiseoničkoj potpori druge vrste, ili na neinvazivnoj ventilaciji ili na kiseoniku koji se aplikuje preko nazalne sonde, tj. preko cevčica u nosu.“
Pitali smo doktorku zašto je to bilo neophodno i u kakvom su zapravo stanju bili oni.
„Takvi pacijenti su vrlo iscrpljeni, u teškom stanju, nestabilni. Taj virus je vrlo toksičan, ostavio je velike posledice i na respiratorni, i na nervni i na mišićni sistem. Ti pacijenti koij su dugo ležali na respiratoru bili su dugo sedirani, a uz to su obično imali pridružene bolesti, kao što su hronična opstruktivna bolest pluća, astma, dijabetes, hipertenzija. I zbog svega toga oni su posle kovida bili apatični, imali su veliku mišićnu slabost, naročito donjih ekstremiteta.“
Sve to je značilo da oni 24 sata moraju da budu pod nadzorom lekara.
„Non-stop smo im merili saturaciju kiseonikom i srčanu frekvencu. Cilj te rane rehabilitiacije je bio da te ljude što pre dignemo u vertikalni položaj, da im, koliko možemo, ojačamo te mišiće i da ih osposobimo da na nogama odu kući“, priča doktorka.
Ustajanje iz kreveta jezivi napor
A to nije bilo nimalo jednostavno, pre svega jer su oni bili vrlo slabi. Sve dotadašnje metode rehabilitacije nisu bile primenljive.
Pročitajte još:
„To smo radili potpuno naopako u odnosu na sve principe rane rehabilitacije. Prosto je bolest takva, zahtevala je da idemo obrnutim redom. U normalnim uslovima, kada čovek ima neku tešku bolest, kada je na respiratoru, čak i kada ima sepsu, mi počinjemo prvo s vežbama, pa onda ide sedenje, pa ustajanje da hoda. Ovde je bilo obrnuto, mi smo prvo pacijente stavili da sednu, prvo su sedeli na krevetu, zatim su sedeli na ivici kreveta. Njima je jezivi napor bio da pređu s kreveta da sednu na stolicu, sa sve kiseonikom u nosu.“
Doktorka kaže da su tada sve vreme pratili tu zasićenost krvi kiseonikom jer je umela da naglo drastično padne, pa bi onda morali sve ispočetka. Ipak, taj pristup drugačiji od uobičajenog pokazao se vrlo uspešnim, a sve zahvaljujući doktorkinom višegodišnjem iskustvu. Njena dnevna bolnica za respiratornu rehabilitaciju zapravo je jedina takva u regionu.
„Kad pacijenti mogu samostalno da sede, to znači da su u stanju i da se samostalno hrane, što je veliki napredak za pacijenta, to mu daje snagu i njega onda podižemo da stoji pored kreveta. Uz pomoć hodalica i fizioterapeuta lagano kreće da hoda po sobi korak po korak. I naravno sve vreme ima kiseonik i merimo mu saturaciju i srčanu frekvencu.“
A baš u tim prelomnim trenucima dešavale su se komplikacije.
„Imali su tada poremećaj srčane frekvence koji ranije nisu imali. Dakle, pacijent pređe iz ležećeg u sedeći položaj i srčani ritam mu je preko 130, a vi ne znate da li je to zbog oštećenjsa zbog respiratora, zbog sedacije, zbog virusa, da li je on to imao pre a nije znao…“
Srećom, uz iskustvo i znanje lekara sve se nekako rešavalo. A rešavale su se i druge situacije, poput jedne sa bakom koja je bila jača od bolesti. Međutim, za nju, kao i na mnoge druge, taj povratak isprva nije bio prijatan.
„Ta baka, koja je imala preko 70 godina, dva puta je bila na respiratoru, prvo jednom, pa su je skinuli, onda joj se stanje pogoršalo, pa su je vratili, baš je bila na klackalici. Kad je konačno izašla iz intenzivne nege i došla kod nas, bila je dosta uznemirena. Valjda od tih sedativa, čupala je katatere, kidala sve što je bilo zakačeno na njoj“, seća se doktorka.
Priča kako su onda sve dalje radili lagano. Uz velike muke uspeli su nekako da je postave da sedi.
„Prvog dana nas je gledala potpuno nezainteresovano, bila je dosta odsutna. Ali sutradan već, kad nas je videla, nasmejala se. I prepoznala nas je. Mi smo inače svako na svoj skafander crtali, recimo, cvetić, srce, nešto uz šta bi nas pacijenti razaznali, da znaju ko im prilazi“, priča doktorka.
I nakon toga s bakom je sve išlo lakše, pridigla se, počela da priča.
„Kad je ustala, bila je toliko srećna da smo je trećeg dana zatekli u sobi na krevetu kako vežba nogicama“, priča ova doktorka kako rehabilitacija, slično trenigu, popravlja raspoloženje, smanjuje depresiju i anksioznost.
Međutim, i kada dođe trenutak da pacijenti posle tih desetak dana rehabilitacije krenu iz bolnice kući, ni to nije kraj njihove borbe.
„Naš rehabilitacioni centar za koronu više ne radi jer srećom više nema tako teških pacijenata. Ali svima koji su bili kod nas na odlasku smo dali za domaći zadatak vežbe za jačanje donjih ekstremiteta i respiratorne muskulature, da rade kod kuće. A onda za šest nedelja treba da nam se jave na kontrolu da vidimo u kakvom su stanju i eventualno im dalje prepišemo vežbe“, kaže doktorka.
Moguće je da će se tada više znati o svim dugoročnim posledicama koje kovid 19 ostavlja za sobom.
„Naši pacijenti su uglavnom imali oko 65 godina, ali vidite da su oni pre toga bili vrlo vitalni, žilavi, neki su radili na selu. Ali korona ih je pokosila“, kaže za kraj doktorka i najvaljuje da će zbog svega toga gledati da ova iskustva jednog dana budu objavljena u nekom svetskom časopisu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
