4
Psiholog Žarko Trebješanin istakao je da je dugotrajna epidemija korone donela neizvesnost i strepnju za budućnost koja može da izazove osećaj bespomoćnosti i naglašava da se, ako se i zarazite, ne smete prepustite fatalizmu jer je to lošiji start pa ćete teže podnositi bolest.
Prenoseći i svoje lično iskustvo, jer je jesenas preležao njen „srednje“ teški oblik, Trebješanin je u razgovoru za Betu ukazao da je neophodno u takvoj situaciji „imati poverenje u sebe, samopouzdanje, uverenost u snagu svog tela i psihe, ali i u lekare i medicinske sestre, u njihovu dokazanu stručnost i posvećenost“.
„Psihološka istraživanja i kod natežih, malignih bolesti nesumnjivo pokazuju da će vam odmoći ako se prepustite osećaju da ste potpuno bespomoćni, da vam je sudbina zapečaćena, umesto borbenosti i verovanja u pobedu“, rekao je Trebješanin, napominjući da ne govori o autosugestiji i nerealom optimizmu, u stilu „lako ćemo“.
On je objasnio da je korona ljudima donela mnoge strahove i strepnje – da li će se razboleti, umreti, ali i šta će biti sa drugim, dragim osobama, da li će oboleti, zadržati posao.
„Kod opasnosti koje poznajemo imamo neke strategije kako da postupamo, ali ovde je reč o nepoznatom virusu, ne znamo koliko je smrtonosan, ni da li će mutirati, ni koliko će trajati epidemija, i utoliko su strah i strepnja od neizvesnosti veći“, rekao je Trebješanin.
Posebno teško, naveo je, pada gubitak socijalnih veza, „malo se viđamo sa ljudima sa kojima smo se sastajali često, čak imate slučajeve da se stariji ljudi ne viđaju ni sa svojom decom ni sa unucima jer se boje i za njih a i za sebe“.
„Za nekog ko je u kriznoj situaciji socijalna podrška je najbitnija. Imao sam priliku da to istražujem kada je 1999. bilo bombardovanje Srbije. Društvena mreža ljudi, stvarnih ljudi, prijatelja, a ne fiktivnih u virtuelnoj stvarnosti, to je ono što nas drži i spasava od usamljenosti, straha i osećanja nemoći. Neophodan nam je taj socijalni, umirujući i blagotvoran neposredan kontakt – dodir, a to je upravo ono što, zbog epidemije, moramo da izbegavamo“, objasnio je Trebješanin.
Na pitanje može li se primetiti kako se na psihu odražava pritisak usled epidemije, Trebješanin je ukazao na primer iz svakodnevnog života.
„Na ulici ide prema vama čovek, a onda odjednom naglo skrene, udalji se, ali ne dva metra nego dvadeset, kao da je sreo čudovište ili gubavca. To je strašno kad drugog čoveka, svog bližnjeg doživljavate prevashodno kao izvor zaraze i smrtnu opasnost“, opisao je Trebješanin.
Govoreći kako odbraniti psihičko zdravlje, Trebješanin navodi da svako bira način u skladu sa svojom ličnošću, karakterom, temperamentom, pa se „neko brani potpunim zatvaranjem, drugi humorom, a treći jačanjem posrednih veza – preko telefona, vajbera, skajpa i drugo, kako bi imao nekakav, pa makar i posredan kontakt sa drugima“.
Prema njegovim rečima, nephodno je u sadašnjoj epidemiji informacija i dezinformacija naći neku „svoju meru, da se bude dobro, dovoljno i valjano informisan ali ne pretrpan, pa da nas to savlada“.
Pročitajte još:
„Na psihičko zdravlje loše utiče kad smo svakodnevno, neprestano prosto ‘bombardovani’ zastrašujućim, katastrofičnim, često neproverenim informacijama, jer se tako postaje zavisnik, koji po ceo dan sluša vesti, na svakih sat vremena“, objasnio je Trebješanin.
On je naveo da su ga i ranije, kada nije imao lično iskustvo, kao psihologa, pitali o koroni, ali, kada se razboleo, to je bio „svojevrsni vid terenskog posmatranja sa učestvovanjem“.
„Zaista mi je pomoglo da kao insajder mnogo bolje sagledam sa te druge, bolesničke strane kako ljudi doživljavaju bolest i kako se nose sa njom. Jedno je kad to gledate spolja, a sasvim drugo kad sami prođete kroz sve to“, rekao je Trebješanin, uz opasku da čovek mora i u tako opasnoj i teškoj situaciji da nađe nešto što je dobro, a u ovom slučaju to je dragoceno neposredno iskustvo stečeno u borbi za podmuklom bolešću.
„Ono što sam mogao da vidim na osnovu mog ličnog i iskustva ljudi iz okoline, u bolnici, iz onog što se uopšte zna o tome kako se ljudi ponašaju u nekim stresnim situacijama, vrlo je bitno da sačuvate prisustvo duha, da se fokusirate na proces ozdravljenja i da se disciplinovano, svim silama trudite da savladate bolest“, rekao je Trebješanin.
Prema njegovim rečima, to znači da „slušate savete medicinskog osoblja i da obratite pažnju na to kad i kako uspevate da napredujete, da to pratite, jer što više napredujete, to postepeno dobijate više energije, snage i samopouzdanja, a to vam pomaže da ubrzate ozdravljenje“.
Trebješanin je rekao da je bio smešten u KBC Bežanijska kosa i da se „nije nadao tako dobroj, brižljivoj, efikasnoj i požrtvovanoj nezi kao što je bila“.
Kako je objasnio, „s ozbirom da je prošlo tako puno vremena od početka epidemije, mislio je da su lekari sigurno toliko iscprljeni, da su postali nezainteresovani i da jedva čekaju da rutinski odrade svoj posao, ali na njegovu radost i sreću, prevario se, nije bilo tako“.
„Moje iskustvo, a lično sam video i sa drugim pacijentima je bilo tako, itekako se medicinari trude i vode brigu. To puno znači kad vi osećate da ste na sigurnom, na neki način bezbedni, zaštićeni, da ste u rukuma ljudi koji odlično znaju svoj posao i koji će se sve učiniti da vam bude bolje. Iskoristio bih ovu priliku da posebno zahvalim doktorki Nataši Stanisavljević i direktorki bolnice Mariji Zdravković na pažnji i trudu“, istakao je Trebješanin.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
