Omiljeni dečji pulmolog: Vratio sam se sa Harvarda da bih ovde lečio našu decu

Profesor Minić 40 godina leči decu od najkomplikovanijih pulmoloških oboljenja, a pandemija koronavirusa i za njega je bila izazov sa kojim se brzo uhvatio u koštac.“Život sam posvetio ovom poslu, nikad mi nije teško da radim, a u bolnici provodim toliko vremena, da mi se čini da kući i ne odlazim. Imao sam 30 godina kada sam otišao na Harvard radi usavršavanja. Kada sam završio, hteli su da me zadrže, da ostanem tamo i da radim, davali su mi 2.200 dolara platu, što je bilo dovoljno za skroman život. Ipak, odlučio sam da se vratim u Srbiju, u najteže vreme za ovu zemlju i radim za oko 200 maraka. Vratio sam se jer sam tako vaspitan, da služim svom narodu i našoj deci, to je bila moja misija“, priča prof. dr Minić, specijalista pedijatrijei dečje pulmologije.Lekar koji je predan svom poslu, mora da stavi privatan život na drugo mesto, jer životi pacijenata su najvažniji, naglašava on.„Sreća je što imam tolerantnu ženu od koje sam zaslužio najgore kazne. Šalim se, naravno, mi se viđamo po malo na poslu, jer i ona je lekar, ali radimo na različitim odeljenjima i spratovima, pa se dešava da nam se smene ne poklope. Retko sam kod kuće i to je žrtva koju sam morao da podnesem. Deca su mi već velika i oni razumeju i poštuju ovo što radim“, kaže profesor.U najtežim momentima tokom pandemije koronavirusa, kada je na respiratorma bilo i po nekoliko mališana, njihov lekar, doktor Minić, najviše vremena provodio je u crvenoj zoni.“Ulazim u crvenu zonu više puta dnevno i obilazim i lečim naše male pacijente. To je moj zadatak, moja obaveza i to sam ja birao. Veliku pomoć naravno imam od kolega, bez kojih ne bih uspevao da izvedem sve ovo. Voleo bih da mladi lekari, posebno oni koji odluče da se bave pedijatrijom, uvek imaju na umu da je život pacijenta na prvom mestu. Prvi savet koji bih im dao je da im pacijenti ne smetaju, jer ima kolega kod kojih je nažalost to česta pojava. Mladi lekari, studenti medicine, odabrali su da se bave ovim poslom i sudbina pacijenta je jedino što treba da ih interesuje, a to mnogim starijim kolegama nedostaje, nažalost“, priča naš sagovornik sa Instituta.Studenti medicine, naglašava on, treba da znaju da su sebe na neki način osudili sa ovim poslom, da do kraja života uče, i na to moraju biti spremni.„Ne smeju nikada da puste pacijenta, jer upornost je ta koja nas vodi. Ako sada dobro pripremimo mlade doktore, ako ih vratimo na izvorni put medicine, oni će raditi kako treba, onako kako smo mi nekad učili. Raduje me što vidim mnoge mlade ljude koji žele ozbiljno da uče i da se posvete, i oni su osveženje. U kovidu su i meni mnogi od njih pomogli, a i mnogo su naučili i dobro odreagovali na ispravno vođstvo. Videlo se da im je do pacijenta stalo, a to je velika motivacija za doktore, ali i za medicinske sestre, koje su važne karike u lancu zdravstvenog sistema. Ta deca su na moje oči napredovala svaki dan. Za moju ekipu na Odeljenju za dečju pulmologiju, su stresni periodu u kovidu bili najveća i njavažnija škola“, navodi prof. dr Minić.Osmeh i vedro lice kod dečijih lekara, bez obzira na težinu situacije, ne sme da izostane.„Lečenje dece je vrlo specifično, jer ona ne razumeju uvek šta im se dešava, posebno kad im je dijagnostikovano teže oboljenje. Nije mi teško da sednem pored njih i da im pričam, objasnim, da ih saslušam i odgovorim na sva pitanja, čuvam svoje živce za tu decu. Uvek u bolničke sobe ulazim sa osmehom na licu, nikad tmuran i ljut, šalim se sa malim pacijentima, zasmejavam ih, jer njima je i to potrebno, i pomaže u izlečenju. Od roditelja često čujem komentare da sam dobar kao psihijatar. Sa mamama i tatama je teže, oni imaju uvek hiljadu pitanja i pojedini lekari nemaju živaca, ni vremena da vode duge razgovore sa njima. To je ipak neophodno, nije lako, ali je obavezno, jer ti ljudi su u nevolji“, priča ovaj dečji pulmolog, koji je danonoćno sedeo pored mališana, koji su se tokom pandemije, na respiratorima borili za život.Oduvek je želeo da se bavi medicinom, još kao dete „lečio je“ igračke.„Kad sam bio mali, često sam rasturao igračke da vidim šta je unutra. Morao sam da ih razmontiram, da shvatim kako funkcionišu, jer to je bilo jače od mene. Ne znam da li bih mogao da se bavim nekim drugim poslom, osim možda muzikom. Mogao bih da zamislim sebe kao profesionalnog violinistu. Nemam mnogo slobodnog vremena, ali kad ugrabim pauzu, uzmem violinu i zasviram, to me opušta. Ne znam zašto, ali kada je trebalo da upišem fakultet, prvo sam otišao na elektrotehiku. Bio sam odličan đak, vukovac, a većina drugara otišla je na ETF, pa i ja sa njima. Međutim, ubrzo sam pokupio papire i prebacio se na Medicinski fakultet. Izgleda da sam pogodio, nikad se nisam pokajao“, kaže za kraj našeg razgovora profesor doktor Minić.***Bonus video: Pulmolog o zagađenju vazduha u Beogradu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tngpulmologzagadjenjedsfinal-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2280544"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram