0
Šta zapravo najviše truje našu hranu?
Dr Tijana Milićević, hemičarka sa Instituta za fiziku u Beogradu, jedna je od najuspešnijih mladih naučnica u Srbiji. Ona se bavi ispitivanjem toksičnih i kancerogenih elemenata i jedninjenja u uzorcima iz životne sredine i hrane, sa posebnim fokusom na poljoprivredne sredine.
Kako je životna sredina tema od centralne važnost za sve nas, sa dr Milićević smo razgovarali o tome šta zapravo najviše truje našu hranu, da li je organska proizvodnja zaista bolja opcija i šta se može uraditi da bi naše okruženje bilo zdravije.
Dr Tijana Milićević je krajem prošle godine nagrađena stipendijom „Za žene u nauci“ koju dodelju L’Oreal i UNESKO već 12 godina u Republici Srbiji. To je bio tek jedan u nizu uspeha u njenoj karijeri.
Njena doktorska disertacija, koju je odbranila pred međunarodnom komisijom, dva puta je nagrađena kao jedna od najboljih doktorskih disertacija na univerzitetima u Republici Srbiji.
Radila je u nekoliko evropskih zemalja, a trenutno rukovodi jednim projektom u okviru kog će biti istraživani pesticidi u 28 zemalja, sa ciljem da se u budućnosti predlože bezbednije alternative za one koji su prepoznati kao štetni i kancerogni za ljudsko zdravlje.
Do sada je publikovala 14 naučnih radova u vrhunskim međunarodnim časopisima, 5 poglavlja u knigama, 34 rada na naučnim konferencijama. Njena istraživanja su citirana 220 puta.
Šta je do sada saznala iz svojih istraživanja o najštetnijim materijama u našoj životnoj sredini?
Na početku, dr Milićević kaže da potencijalno toksičnih elemenata i jedinjenja ima svuda u životnoj sredini.
„Hemijski elementi i jedinjenja se na veoma složen način ponašaju u životnoj sredini. Dok su neki elementi u malim koncentracijama esencijalni za rast i razvoj biljaka, u visokim koncentracijama mogu biti štetni, a samim tim mogu uticati i na prinos i kvalitet proizvoda – svežeg voća, povrća, žitarica ali i svih namirnica koje se prave od svežih proizvoda“, govori naučnica.
Agrohemikalije su neophodne za uzgoj voća i povrća, ali je voma bitno da se koriste na pravi način i da se nakon korišćenja sa njima postupa odgovorno tj. da se ne bacaju u prirodu ili u vodotokove, priča nam dalje naučnica.
„Zagađenje proizvoda može da se desi na njivi, prilikom nekontrolisanog i neporpisnog koriščenja agrohemikalija, izlivanja hemijskih supstanci, neregulisane deponije, navodnjavanjem sa kontaminiranom vodom ili depozicijom iz vazduha. Ali i prilikom pakovanja i pripreme proizvoda“, predočava dr Milićević.
Hemičarka je sprovela dosta eksperimenata u vinogradima – a na osnovu koncentracija potencijalno toksičnih elemenata koje su izmerili u grožđu i vinu svi proizvodi (grožđe i vino) su bili bezbedni za dugoročnu konzumaciju i u organskim i u komercijalnim vinogradima.
Nešto je drugačija slika bila u slučaju procene poljoprivredne sredine kao radne ili životne sredine, na osnovu koncentracija velikog broja izmerenih hemijskih elemenata, gde su lokaliteti blizu određenih izvora zagađenja imali nešto veći rizik nego oni koji su udaljeni od saobraćanjica, industrijskih postrojenja, obašnjava dr Milićević.
Pročitajte još:
„Dokazano je da čovekova izloženost ‘koktel efektu’ zagađenja iz životne sredine tj. izloženost hemikalijama uporedo iz vode, vazduha, zemljišta i hrane ima mnogo veći uticaj na zdravlje nego što se smatralo. Pored genetskih predispozicija, toksične i kancerogene hemikalije iz životne sredine mogu značajno doprineti razvoju različitih bolesti“ govori Tijana Milićević.
Naučnica upozorava da treba da uzmemo u obzir da se kanalizacije izbacuju u reke, da čak i u malim mestima pojedinci izbacuju otpadne vode u vodotokove, koje se dalje koriste za navodnjavanje poljoprivrednih proizvoda koje koriste u ishrani.
„Ako bolje razmislimo, shvatićemo da se pored hemikalija u današnje doba koristi mnogo više i lekova i hormona koji sa otpadnom vodom završe u vodotokove a zatim na poljoprivredna zemljišta. Poljoprivredna zemljišta mogu prirodno biti obogaćena nekim potencijalno toksičnim supstancama, a primenom agrohemikalija ta količina se povećava“, napominje dr Milićević.
Dodatna opasnost je to što su toksični elementi dugotrajni tj. ne mogu se u prirodnim uslovima razgraditi. Takođe, neke organske zagađujuće suptance poput pesticida se lako rastvaraju u mastima i na taj način se mogu akumulirati lako u čovekov organizam.
Zbog ta dva faktora, sve hemikalije koje slučajno ili namerno završe u poljoprivrednim sredinama bez ikakve kontrole mogu lako ući u lanac ishrane i dalje se mogu akumulirati u čovekove organe odakle ne mogu biti izlučene, objašnjava hemičarka.
„Dokazano je da dugoročno izlaganje hemikalijama može da doprinese razvoju različitih kancerogenih i nekancerogenih oboljenja ili mogu doprineti bržem razvoju bolesti za koje imamo i genetske predispozicije“, jasna je dr Milićević.
Generalno, ne možemo da se u potpunosti zaštitimo od zagađenja. Štetnih hemikalija ima svuda, pa i u sredstvima za čišćenje, kozmetici, odeći… I kada bi sada odjednom regulativom bilo zabranjeno korišćenje npr. svih potencijalno kancerogenih hemikalija, njih bi još veoma dugo i posle 50 ili 100 godina bilo u životnoj sredini, objasnila nam je hemičarka.
Ali ono što možemo da uradimo je da se trudimo da budemo obavešteni i zainteresovani za kvalitet životne sredine, hrane, vode, ali i da naučimo da prepoznamo kakvim smo rizicima izloženi i na taj način da kao pojedinci pokušamo da ublažimo izloženost štetnim supstancama, napominje ona.
„Ukoliko organski uzgajate zelenu salatu, luk, kupus i sl. na balkonu zgrade u Beogradu u neposrednoj blizini opterećenih saobraćajnica i/ili individualnih ložišta, nisam sigurna da ćete nešto zdravo pojesti“, priča nam dr Milićević.
Ono što naučnica lično izbegava u ishrani je konzumacija lisnatog povrća koje je uzgajano ili skladišteno u neposrednoj blizini izvora zagađenja vazduha, zato što dugoročnom izloženošću zagađujućim susptancama iz vazduha, posebno tokom razvoja biljke, u tkivo listova može biti akumulirana određena količina tih šetenih supstanci.
„U blizini deponija, industrijskih postrojenja ili u predelima gde je u zemljištu dokazan visok stepen mobilnosti i dostupnosti potencijalno toksičnih supstanci izbegavala bih koriščenje ili uzgajanje onih proizvode od kojih se koreni sistem koristi u ishrani“, savetuje dr Milićević.
Naučnica smatra da je, što se tiče konzumiranja hrane, umerenost u svemu najbolje rešenje.
„Ne možemo da očistimo životnu sredinu, koja je od kada čovek postoji, a posebno od industrijske revolucije pa do sada, konstantno zagađivana. Neki od pesticida koji su zabrannjeni regulativom i ne koriste se decenijama još uvek su prisutni u životnoj sredini“, kaže dr Milićević.
U Srbiji još dosta toga treba da se uradi da bismo smanjili štetan uticaj zagađenja na zdravlje ljudi, dodaje.
„Ti problemi koje imamo sa povećanjem zagađujućih supstanci u različitim medijumima nisu trenutni problem i zahtevaju vreme, stručan pristup i velika ulaganja da bi rezultati bili vidljiviji. Kao pojedinci, trebalo bi da budemo više osvešćeni i zainteresovani za temu zagađenja, posebno osetljivih grupa poput trudnica, dece i hroničnih bolesnika, zato što izloženost prekomernom zagađenju doprinosi povećanju rizika za oboljevanje od raznih bolesti“, zakjučuje hemičarka.
***
BONUS VIDEO: Žene naučnice
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
