Koliko je koraka između nas i osoba sa invaliditetom?

Društvo je postiglo napredak u promovisanju inkluzivnosti i smanjenju barijera za osobe sa invaliditetom, ali ima još posla. Ovo uključuje poboljšanja u fizičkoj dostupnosti, tehnološki napredak, promene u društvenim stavovima i razvoj politika koje podržavaju jednake mogućnosti.Od ključne je važnosti pristupiti ovom pitanju sa empatijom, prepoznajući da svako ima jedinstvene sposobnosti i izazove. Težnja ka društvu koje ceni raznolikost i inkluziju pomaže da se razbiju uočeni koraci između osoba sa i bez invaliditeta, podstičući zajednicu sa više razumevanja i podrške za sve.

Da li je invaliditet stvar percepcije?

Kažu, invaliditet je stvar percepcije. Promena koja većini ljudi unosi strah. Neizvesnost onoga što je pred njima i neznanje da li mogu da se nose sa tim mogu biti prave preprekae.  Kada pomislite na invaliditet, verovatno zamišljate osobu u invalidskim kolicima ili nekoga ko koristi znakovni jezik. To je tačno, a to je ono što bismo nazvali „vidljivim“ invaliditetima. Ova kategorija uključuje invaliditet koji ima bilo kakav vidljiv indikator da je osoba invalid. Taj indikator može biti pomoćni uređaj, određeni skup radnji, način komunikacije, fizička karakteristika ili nešto drugo.Važno je prepoznati da su osobe sa invaliditetom sastavni deo našeg raznolikog društva i da tome doprinose na različite načine. Radeći na sebi, pronalaženjem podrške, vodeći računa o tome ko ste i uvođenjem svojih izbora kada se promena desi, sve te novine ne moraju da budu nešto što će izazivati strah. Jer najveći invaliditet je loš stav o tome. Neka vaš život bude odraz beskrajne količine sposobnosti koja postoji u svakome od nas.Kao društvo, mi često u neznanju pretpostavljamo da ako ne vidimo vidljivi invaliditet, onda pojedinac mora da živi životom bez borbe. Međutim, postoji ogroman spektar unutar svakog invaliditeta, a s obzirom na to da je 80% invaliditeta nevidljivo, moramo prestati da gušimo taj krik koji se o nas odbija kao tišina. 

Šta je to što se ne vidi a smatra se invaliditetom?

Nevidljivi invaliditet (takođe poznat kao skriveni invaliditet) je kada ne postoji ništa spoljašnje, poput invalidskih kolica ili štapa, što signalizira invaliditet. Oni mogu biti privremeni, situacioni ili trajni i uključuju oštećenje vida, oštećenje sluha, neurološka, kognitivna i neurorazvojna stanja, anksioznost, depresiju, hronične bolesti (poput lajma i lupusa), multiplu sklerozu, ali i dijabetes, astmu, endometriozu i drugo. Kako onda nevidljivo učiniti vidljivijim?Postoje „nevidljive“ invalidnosti, koje nemaju pokazatelja. Verovatno biste pogledali nekoga sa nevidljivim invaliditetom i rekli da izgleda „normalno“. Nikada ne biste znali a da ne upoznate osobu (ili je jednostavno direktno pitate) da ima invaliditet. Na pojedinca može podjednako uticati - ponekad čak i više - njihovo stanje, iako to ne možete da vidite. Neki primeri ovih invaliditeta su razlike u učenju kao što su: 

• ADHD

Ljudi sa vidljivim i nevidljivim invaliditetom često se suočavaju sa različitim izazovima u svakodnevnom životu. Ono na šta mora da se obrati pažnja je razgovor o svakodnevnim izazovima i kako zajednice mogu da se uključe u živote ljudi sa bilo kojom vrstom invaliditeta, jer realnost je drugačija.Kada neko ima vidljiv invaliditet, ljudi obično formiraju svoje mišljenje  i stav i pre nego što se ta osoba predstavi. Stoga je nemoguće pobeći od stigme koja prati vidljivi invaliditet. Ljudi sa vidljivim invaliditetom i oni koji koriste ortopedska pomagala mogu se suočiti sa specifičnim izazovima vezanim za mobilnost, ali je ključno fokusirati se na svoje sposobnosti, a ne na ograničenja. Važno je koristiti jezik poštovanja i uključivanja, i često je najbolje pratiti preferencije pojedinca u smislu kako opisuju svoj invaliditet ili upotrebu ortopedskih pomagala.Zamislite da se pridružili novoj grupi i pre nego što upoznate nekog od članova, svi oni odluče da ste najverovatnije beskorisni za grupu. Možda su pretpostavili da ste neinteligentni, da niste voljni da naporno radite ili da niste u stanju da doprinesete smislenoj perspektivi. Bez obzira na to šta je, štetno je i gotovo sigurno nije tačno.Život sa ortopedskim pomagalima može uveliko varirati u zavisnosti od specifičnih potreba pojedinca, vrste ortopedskih pomagala koja se koriste i prirode njihovog stanja. Ortopedska pomagala su dizajnirana da pomognu u pokretljivosti, stabilnosti i ukupnoj fizičkoj funkciji.Sa invaliditetom je i dalje život, samo što su pravila za ljude sa invaliditetom podešena na teži režim.Osobe sa vidljivim invaliditetom često opisuju da se osećaju potcenjeno i potcenjeno. Oni doživljavaju brze presude osoba bez invaliditeta sa obeshrabrujućom učestalošću, a te presude mogu imati trajan uticaj. Na ljudima bez invaliditeta je da promene ovu stvarnost, ali i na ljudima sa invaliditetom. Nikada ne bi trebalo da bude odgovornost osobe sa invaliditetom da vas ubedi da ih vredi shvatiti ozbiljno. Potrudite se da smanjite taj broj koraka koji produbljuje jaz.Stoga, kada radno sposobni ljudi stupaju u interakciju sa osobama sa invaliditetom, moraju učiniti svestan napor da se odvoje od laži društva o osobama sa invaliditetom. Kada svet kaže da su radno sposobni ljudi sposobniji ili vredniji, morate odbaciti tu laž i dati svom vršnjaku sa invaliditetom priliku da vam pokaže šta mogu. Život je dobar, ali to ne znači da nije težak.Imati nevidljivi invaliditet je sasvim drugačiji “ples kroz život”.  Na prvi pogled, rećiće neko, dosta lakše. Ne dobijaju se etikete na prvi pogled, niti se pripisuje manja vrednost. Na neki način, pruža im se izbor da li će se uopšte razotkrizi ljudima kao osobe sa nevidljivim invaliditetom. Međutim, postoje neki jedinstveni izazovi koji prate nevidljive smetnje.Presude rade u oba smera. Samo gledajući ljude sa nevidljivim invaliditetom, drugi će pretpostaviti da su „normalni“. Zatim, kada se njihov invaliditet pojavi (obično kao „neobična” radnja, izjava ili ponašanje), ljudi bez invaliditeta imaju tendenciju da budu iznenađeni, skeptični ili zbunjeni. Ovakvi nesporazumi mogu stvoriti stres i konflikt.Štaviše, osobe sa nevidljivim invaliditetom stalno pokušavaju da shvate kome i kada treba da otkriju. Ako se ne otkriju i dože do nesporazuma, osećaće odgovornost zašto o tome nisu govorili ranije. Ako se i otkriju, uvek postoji mogućnost da će ih druga strana proglasiti hipohondrima. Ljudi sa nevidljivim smetnjama u razvoju u konstantnom su grču da će percepcija o njima biti upravo ovakva.

Ljudi sa invaliditetom nisu nevidljiva grupa

Način na koji možete podržati ovu populaciju je iznošenje svoje koncepcije normalnosti. Ako prestanete da delite ljude prema ovom društveno konstruisanom standardu, bićete otvoreniji za razlike koje se pojavljuju kada sretnete ljude sa nevidljivim invaliditetom. Pored toga, važno je da verujete osobi kada vam govori o svom invaliditetu. Nikada ne pitajte "da li ste sigurni?" ili im recite da „izgledaju normalno“. Ove izjave su uvredljive, čak i ako su dobronamerne.Sve u svemu, invaliditet je složen identitet i može imati i vidljive i nevidljive oblike. Ovaj faktor može imati ogroman uticaj na vrstu socio-kulturne stigme s kojom se pojedinci suočavaju. Da biste bili pažljivi i uključili ljude sa svim vrstama invaliditeta, odvojite trenutak da ispitate svoje pretpostavke i osporite svoje predrasude. Već smo počeli da preduzimamo ovaj korak dok razmišljamo o rasi, polu, religiji i još mnogo toga – i vreme je da na tu listu dodamo invaliditet. Vreme je da prestanemo da ljude sa invaliditetom tretiramo kao nevidljivu grupu.Svet brine o invalidnosti više nego osobe sa invaliditetom, a njima ne treba da bude “lako”već samo moguće. Način na koji postajemo kulturno kompetentni je učenjem više o drugima koji su možda drugačiji od nas. Ne možemo naučiti ako nismo radoznali i ako ne tražimo informacije. Kompetentnost je učenje kako se to radi na način na koji se osobe međusobno poštuju. Tada se može bolje razumeti kako druga osoba želi da se prema njoj postupa. Neki ljudi sa fizičkim invaliditetom možda žele da im pomognete, dok drugi možda to ipak ne žele. Zato treba pitati, a ne pretpostavljati.