3
Čovek na respiratoru na ivici smrti, lekar iznad njega, često nemoćan da bilo šta više uradi. Smrt svaki dan, a on je bespomoćan iako mu je posao da pomogne i spase život. Probao je i da tu sliku zaboravi, ali ona mu se vrti u glavi iznova i iznova. Tako je bilo u Srbiji u jeku borbe sa koronom, kada je dnevno umiralo po nekoliko ljudi. Postoji li u našoj zemlji sistemska podrška zdravstvenim radnicima koji su lečili kovid bolesnike, pate li oni od posttraumatskog stresa, kao što pišu strani mediji, ko brine o njihovom mentalnom zdravlju? O ovome smo razgovarali sa doc. dr Ivanom Stašević Karličić, v. d. direktorkom Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević", i psihijatrom Slobodanom Simićem iz Instituta za mentalno zdravlje.
„Kolega sa kojim sam sinoć pričala stvarno je u depresiji, ali nije samo on, i druge dve koliginice su, a jedna se i razbolela. Treća što je radila sa mnom isto flipnula. Sve vreme je govorila sve će da radi, samo da se obuče, da ima zaštitno odelo, plašili smo se svi. Nisam joj puno dala da radi, da malo odmori. Stvarno će trebati mnogima psihološka pomoć“.
To su nam kazali medicinari, želeći da ostanu anonimni, kada smo ih pitali kako su se psihički držali u jeku epidemije, dok su brinuli o bolesnicima. Proverili smo da li oni danas zaista mogu da računaju na tu pomoć za koju su priznali da će im trebati.
„Pre proglašenja pandemije kovida 19, još početkom marta meseca, Ministarstvo zdravlja na čelu sa resornim ministrom sačinilo je i usvojilo plan koji se tiče očuvanja mentalnog zdravlja građana Republike Srbije. Jedna od tačaka ovog plana uključuje upravo i očuvanje mentalnog zdravlja zdravstvenih radnika, za koje se pretpostavljalo da će zbog obima posla, stresa, iscrpljenosti i pritisaka na lični život, ući u sindrom izgaranja na poslu“, kaže doktorka Stašević Karličić.
Pitamo je kako ta podrška funkcioniše, kome se medicinari javljaju ako osete potrebu, da li ih neko proverava i ako se ne jave – kakvu pomoć dobijaju.
„Pre svega, otvorena je telefonska linija podrške zdravstvenim radnicima u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, gde profesionalci iz domena mentalnog zdravlja pružaju neophodnu pomoć i podršku kolegama koji se javljaju. Istovremeno, na Klinici za psihijatrijske bolesti ‘Dr Laza Lazarević’ postoje radionice na kojima zaposleni zdravstveni radnici dobijaju podršku u prepoznavanju i prevazilaženju sindroma izgaranja. Cilj podrške i savetovanja koje dobijaju jeste pružanje pomoći u razvijanju i održavanju uspešnih mehanizama prevladavanja stresa, okupiranje povišene anksioznosti, fokusiranje na sadašnji i aktuelni moment koji je doveo do krize, a u cilju afektivnog rasterećenja čija je osnovna uloga pokretanje individualnih snaga da bi se kriza razrešila“, navodi doktorka.
Ona nam je pričala i o situaciji na terenu, tj. koja su dosadašnja iskustva sa ovom praksom.
„I oni su, kao i ostali građani, osetili krizu u ovoj situaciji, ali se ona ispoljava na drugačiji način nego kod većine drugih ljudi. Povišena tenzija i napetost se kod njih ispoljava kroz pojačan nagon za akciju, opreznost i odgovornost, što jeste konstruktivno za sam posao, ali istovremeno i iscrpljuje, posebno jer utiče i na lični život koji je na neki način u ovoj situaciji u drugom planu. U tom kontekstu, simptomi anksioznosti i depresije su najčešće tegobe koje ispoljavaju zdravstveni radnici koji su nam se obraćali za pomoć.“
Iskustvo za budućnost
„Zdravlje je individualna stvar i naš zdravstveni sistem dostupan je apsolutno svim građanima. Ovo iskustvo ukazuje da bi u budućnosti bilo korisno da organizovana psihološka podrške bude standard koji se nudi zaposlenima u zdravstvenom sistemu“, kaže doc. Dr Ivana Stašević Karličić.
S druge strane, primarijus subspecijalista psihijatrije Slobodan Simić iz Instituta za mentalno zdravlje kaže da su oni koji se bave medicinom po prirodi stvari profesionalci i da je to uvek na prvom mestu.
Pročitajte još:
„Lekar na infektivnoj klinici otkad se zaposlio pa do penzije radi sa infektivnim bolestima. To što se sad pojavio neki virus i dobio publicitet, ne znači da osoblje ili lekar bilo koje infetivne klinike ili bilo kog infektivnog odeljenja nije svaki dan u tom poslu. Zadatak i zanimanje ljudi iz te oblasti je da se bave zaraznim bolestima. Njemu je to jedan radni dan. Meni bi bilo vrlo neobično i neočekivano da bilo koji medicinski radnik sa bilo kog infektivnog odeljenja ima neki problem zbog ove situacije. Bilo bi mi vrlo čudno da mu je neka infekcija izazvala neki psihički problem“, tvrdi Simić.
Što se tiče lekara koji nisu infektolozi, a bili su raspoređeni po kovid bolnicama, doktor kaže da nije čuo da su teže nego inače poneli epidemiju.
„Moje viđenje je da bi pravi medicinski profesionalac trebalo da je spreman za bilo kakvu bolest, to je opis posla. Neprijatno jeste bilo što su morali da nose zaštitnu opremu, ali s druge strane, tako su imali osećaj da su zaštićeni“, kaže doktor Simić.
On napominje i da je na početku problem bio jer su se zdravstveni radnici žalili na manjak opreme, o čemu je pisala naša novinarka Ana Lalić, pa bila optužena za širenje panike. Ipak, kako kaže naš sagovornik, to je bila reakcija profesionalca koji su kazali da nemaju zaštitu za svoj posao, ali onog momenta kad je oprema stigla, mogli su da rade svoj posao.
Doktor tvrdi da ni obična polulacija neće pretpreti veće psihičke posledice, i to na osnovu iskustva posle bombardovanja 1999. i poplava 2014. godine.
„Kad su bile poplave, Institut je dobio zadatak da psihički zbrinjava te ugrožene iz Obrenovca. Ja sam i tada pričao da neće bti strašno. Radio sam tada i ne sećam se da se meni iko javio, a tek ne posle, kad je sve prošlo.“
Kako kaže, zdrav čovek kad sve prođe nastavi dalje, dok je onaj kog takva situacija poremeti imao potencijal za to. Stoga doktor za kraj ima jasnu poruku.
Pročitajte još:
„Kome god da je posle ovoga nešto falilo, on nije trebalo da se bavi medicinom, tako ja to vidim, a dugo sam radio i urgentnu psihijatriju. Ako je odabrao taj poziv, to podrazumeva stres, stalno suočavanje sa bolešću, to je pritisak, ali takvo je zanimanje. Verujem da postoje druge škole mišljenja, ali ja verujem da je svaki profesionalac odgovoran za izbor svog zanimanja i treba da ga radi ako je psihofizički sposoban, a ako nije, treba da ga promeni. To važi za svaki poziv na svetu.“
Samoubistvo medicinske sestre
Medicinska sestra izvršila je samoubistvo u KBC Bežanijska kosa, na radnom mestu, nakon što je izašla iz treće smene.
„Suicid je ishod depresivnih poremećaja, pa je velika verovatnoća, čak 99 odsto, da je ta medicinska sestra imala depresivnu epizodu ili da se ranije lečila ili se pak nije lečila, pa nije ni znala da ima depresivni poremećaj, i to verovatno jači oblik, kad je oduzela sebi život na poslu“, kaže doktor Simić.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
