"Imam koronu već dve godine i zapanjiće vas kako izgleda moj život"

Britanska novinarka Jasmin Lous podelila je svoje svoje iskustvo borbe sa dugim kovidom, od kojeg boluje već dve godine.Njenu ispovest, koju je napisala za Metro, prenosimo u celosti."Zarazila sam se kovidom 19 u oktobru 2020. sa 19 godina. Dok sam bila na drugoj godini Univerziteta Daram, imala sam bol u grlu i uporni kašalj, pa sam uradila PCR test. Živela sam u studentskoj kući za sedam osoba. To je bilo pre nego što su vakcine uvedene, ili se dogodio 'imunitet krda'. U početku sam naivno pretpostavljala da će me moja mladost zaštititi od najgore bolesti. Ali ubrzo, moj svrab u grlu, groznica i kašalj pretvorili su se u slom celog tela.Doživela sam halucinacije, iskašljavanje krvi i neracionalno postavljanje 10 alarma svake noći, nadajući se da ću se probuditi sledećeg jutra.Provela sam veliki deo svoje izolacije ubeđena da neću preživeti, verujući da su telefonski pozivi kući mogli biti moji poslednji razgovor sa porodicom. Nikada im nisam rekla koliko je loše, delom zato što nisam želela da ih brinem, a delom zato što nisam mogla da pronađem reči.Na polovini izolacije, počela sam da iskašljavam krv i nazvala hitnu pomoć. Nakon što mi je rečeno da dođem u hitnu pomoć u roku od sat vremena, ostavljena sam da čekam napolju na hladnom 45 minuta. Jedva sam mogla da stojim nekoliko minuta i borila sam se da se držim uspravno. Doktor mi je na kraju samo proverio krvni pritisak i otkucaje srca i rekao mi da idem kući.Čak i nakon 14 dana izolacije, činilo mi se da su mi pluća na ivici kolapsa i bila sam kao u transu.Medicinski radnici su mi više puta govorili da ću, pošto sam mlada, biti dobro, pa sam počela sebi da govorim da nemam izgovora da usporim. Trudila sam se da prisustvujem predavanjima i seminarima kako bih bila u koraku sa obavezama.Na kraju, mesec dana kasnije, otišla sam kod lekara opšte prakse gde su mi dali antibiotike za sekundarnu infekciju pluća. Ali, čak i nakon petodnevnog ispijanja terapije, i dalje sam bolno šištala dok sam pokušavala da odvučem svoje umorno telo na jedno od mnogih brda u Daramu.U mesecima nakon pozitivnog rezultata testa na kovid, normalan dan za mene bi značio to da mi srce besomučno lupa nakon bilo kakvog penjanja stepenicama ili hodanja uz lagani nagib – čak i samo ustajanje bi takođe moglo da dovede do toga. Ekstremni umor je doveo do zamućenja reči jer bi moj vid gubio fokus. Zvonjenje u ušima bi mi otupilo sluh.Na kraju svakog dana osećala bih se potpuno iscrpljeno, čak i ako bih ga potrošila pokušavajući da radim iz kreveta. Svaki put kada sam otišla kod lekara opšte prakse, oni jednostavno nisu imali pojma šta da rade, jer medicinski testovi nisu otkrili nijednu uobičajenu dijagnozu.I nije bilo pogođeno samo moje fizičko zdravlje - i moje mentalno zdravlje je takođe naglo palo. Da sumiramo naredne dve godine: moja funkcija štitne žlezde je bila nestabilna, poslata sam na magnetnu rezonancu da isključe potencijalni tumor na mozgu, a moje palpitirajuće srce za dlaku je izbeglo da mi dijagnostikuju srčano stanje koje se zove sindrom posturalne tahikardije.Ali prošlo je oko šest meseci nakon tog prvog pozitivnog rezultata kada sam prvi put čula za termin „dugi kovid“. Četiri meseca kasnije, upućena sam na kliniku za to stanje - a onda sam u septembru 2021. dobila dijagnozu.Prošla sam kroz faze tuge. U početku sam poricala da imam dugi kovid, jer mi je pomisao da je kovid još uvek deo mene bila previše zastrašujuća da bih je prihvatila. Bila sam ljuta na svoje telo što me je izneverilo kada je trebalo da bude u formi i zdravo.Započela sam šestomesečnu rehabilitaciju, sa dvonedeljnim pregledima u bolnici gde su me bukvalno učili kako da ponovo dišem. Svi aspekti moje dnevne rutine bili su prilagođeni da pomognu mom oporavku.To je značilo strogo postavljanje vremena kada ću spavati svake noći i buditi se svako jutro, vođenje računa da moja ishrana bude što hranljivija i da moje vežbe prate program rehabilitacije. Za sve to vreme, nastavila sam da se borim sa svojim mentalnim zdravljem, imajući užasne noćne more i nesanicu.Prošlo je oko godinu i po pre nego što sam konačno počela da prihvatam da moje nekada sportsko, aktivno i zdravo telo nije isto kao ono u kome trenutno živim.Osteopata mi je pomogao da se oslobodim stalnog stresa u mom telu, zdravstveni trener me je naučio kako da preuzmem odgovornost za brigu o hronično bolesnom telu, a homeopata mi je dao razne lekove da pokušam da prirodno uspostavim ravnotežu mojih hormona.Danas i dalje moram da pazim na simptome na dnevnoj bazi, pošto mi srce često lupa, vrtoglavica je moje konstantno stanje stvarnosti i moram stalno da pratim svoj hronični umor. Pre samo nekoliko dana sam se našla u hitnoj pomoći jer sam skoro 24 sata trpela bol u grudima i utrnulu levu ruku. Ovi simptomi su još jednom pripisani dugom kovidu.Lekari su mi rekli da će mom telu biti potrebno nekoliko godina da obradi traumu koju je pretrpelo", zaključuje Jasmin Lous.***BONUS VIDEO: Šta dalje sa Kovidom

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tadaljesakovidom-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5162142"]