0
Moždani udar, nažalost, može svima da se desi iznenada. Novosađanka Gordana Marinković je mlada mama koja se godinu dana od porođaja suočila sa tom smrtnom opasnošću, jedva preživela, a sada se iznova upoznaje sa svojom bebicom jer su mesecima bila razdvojene dok je bila u komi i ležala u bolnici.
„Nakon šloga, aneurizme, kome i četiri meseca potpunog neviđanja ćerke, nedavno sam prvi put imala osećaj kao da me dubinski prepoznaje. Gledala mi je dugo lice i kao da je pokušavala da se seti, ali moje lice je sad drugačije i iskrivljeno. Glas više nije moj, boja drugačija, a sad je tek jači od šapata… Pokreti ni blizu brzi i spretni. Moj muž je brinuo sam o njoj od kad me je odvela hitna krajem novembra. Ona je tad imala 11 meseci, sad ima 16.“
Tek pre neki dan bebica je mamu gledala kao da joj postaje jasno ko je ona i ko je bila.
„A možda i ne zna ko sam, nego mi se učinilo. Kad sam je prvi put videla posle četiri meseca, bila sam u isto vreme i radosna i tužna. Prvi put sam je videla kako već hoda, i to brže od mene. Bilo mi je drago što je zdrava, a ujedno i žao što sam propustila toliko toga.“
Vrlo teško je i pomisliti kako se Gordana oseća jer danima i mesecima nije bila sa ćerkicom dok ona tek upoznaje svet.
„Najstrašnije mi je to što me ona ne prepoznaje u pravom smislu te reči, ne seća me se. Sada i dalje ne mogu da je podignem, ne mogu ni sebe jer koristim pomagala i tuđu pomoć. A u retkim prilikama ona dozvoljava da je stavim u krilo. Najveći strah je bio da me ona nikako neće prihvatiti nazad i prepoznati. Na tome sada radimo.“
Dok je Gordana bila u bolnici, suprug je u isto vreme brinuo o bebi, bio joj i mama i tata, i ujedno strepeo za Gordanu.
„Izuzetno mu je bilo teško, pošto su mu saopštili da verovatno neću preživeti kad sam reanimirana i pala u komu. Sećam se da se pitao kako će naša ćerka u vrtiću za 8. mart bez mame. Sjajno se snašao i ispoštovao je svaki dogovor koji smo imali o odgajanju deteta. On je taj koji i dalje brine o njoj, dok ja radim na svom izlečenju.“
Sada se Gordana oporavlja nakon operacije glave zbog šloga – mali koraci napred, onda dugi period stagnacije i tako mesecima. Radi kineziterapiju i logopedske vežbe svaki dan, međutim, napredak je spor.
„Ne zna se tačno zašto mi se to desilo, uglavnom su i lekari iznenađeni, mnogi veruju da je posledica korone.“
Gordana za Nova.rs priča i da li je možda pre nego što joj se desio moždani udar primetila neke znakove upozorenja – da li se možda javio neki naizgled bezazleni simptom za koji se posle ispostavilo da je bio alarm.
„Imala sam bol iza uha i u vratu dan pre. Bila sam kod ORL-a koji me je uputio kod neurologa, ali nisam stigla do njega jer se ovo hitno desilo ujutro.“
U komi je bila dve nedelje, dok lekari nisu bili sigurni da dobro reaguje na buđenje.
„Prvo sam poželela da pobegnem kući. A onda bar da vidim svoju porodicu ili nekako da stupim u kontakt s njima jer nisam imala mobilni, a posete su bile zabranjene zbog epidemija.“
Otkad joj se sve to desilo, shvatila je nešto vrlo važno – da se dobro dobrim vraća, iako to nemamo priliku da često vidimo.
„Ljudi koji me prepoznaju kroz moj volonterski rad su učestvovali u humanitarnim akcijama za moje izlečenje, kao i mnogi drugi koji me znaju. Takođe, shvatila sam da je izbor partnera najvažnija odluka za ceo život. Ako tu grešite, sve je teže. Ljubav koju dobijate i dajete je najveći pokretač. Podrška porodice je najvažnija, i primarne u kojoj ste rođeni, i one koju ste sami odabrali.“
Pročitajte još:
Gordana inače na Fejsbuku vodi grupu Depresivna mama gde žene mogu anonimno da kažu sve što ih muči i olakšaju dušu.
„Depresivna mama je nastala u vreme kada sam i sama osetila postporođajnu depresiju. Prosto, život je nepredvidiv i nekad je bolje samo plutati umesto što veslamo. Ženama se mnoge stvari stavljaju kao moranje, iako to nije tako. One su vaspitane da treba da budu sve i da stalno polaze od svojih grešaka, a da sebe stavljaju na poslednje mesto. To bi trebalo promeniti.“
Na kraju, Gordana priča šta je bio njen motiv da javno kaže šta joj se desilo i šta je njena želja za ubuduće.
„Nije me dugo bilo niti sam puštala objave, žene su s pravom očekivale da sam tu. Trebalo je da im dam objašnjenje, a ujedno i apel da vode računa o sebi i svom zdravlju jer svakome može da se desi, iako smo mi navikli da šlog i aneurizmu vezujemo za starije osobe. Treba da se štitimo i idemo na preventivne preglede. A žene posle porođaja pogotvo treba da se brinu više o sebi i dozvole da ih drugi neguju.“
