37
Počelo je u subotu, bol u plućima, težina neka, ali samo bez panike, osim toga nemam druge simptome, a i pušač sam. U vreme korone teško je ipak ignorisati nešto što bi inače pripisao zagađenju, stresu, lošim navikama. Pošto sam shvatila da ne smem da ignorišem, a nije prolazilo, krenula sam u akciju koja se 48 sati kasnije pretvorila u agoniju.
Šta da uradiš ako te danas zabole pluća? Gde da počneš? Moja logika, za koju se ispostavilo da nije najjača, govorila mi je – uradi prvo serološki test jer neće te ni primiti kod lekara ako nemaš negativan nalaz. U kovid ambulantu nisam htela odmah jer zašto bih bez temperature čekala sa zaraženim ljudima i zašto bih i ja pravila gužvu. Odem u subotu popodne u privatnu laboratoriju, sestra koja mi je vadila krv kaže – ovo vam ništa ne znači, možda pokaže negativno a već sutra budete pozitivni. Znam, sestro, znam, hvala na brizi.
Naplate oni to uredno, ona mi uzme mejl na koji će mi „rezultate poslati u roku od 24 sata“. U nedelju uveče i dalje nisam imala rezultat jer su, kako mi je objašnjeno četiri puta nakon četiri moja poziva, uporno slali na pogrešan mejl koji je pomenuta sestra upisala, iako sam zvala pokušavajući da ih ubedim da je 21. vek i da je lako ispraviti pogrešno unetu mejl adresu. Uveče već poluluda, pošaljem ja njima mejl u kom im objasnim da me bole pluća, da sam i fizički išla po rezultat u bolnicu u koju me poslao njihov operater, ali da je bila zatvorena, napišem i da ih zovem ceo dan, i da me ne zanima kako će rešiti problem, hoću nalaz. Stigne mi odmah odgovor, negativna sam. Odahnem malo, ali i dalje mi nije dobro.
Pročitaj i:
U ponedeljak ujutru odem do Doma zdravlja na Karaburmi, oni kažu popodne vam radi doktorka, ali vi ste za kovid trijažu tu dole. “Imam negativan serološki test”, oni opet ponove – morate u kovid, stanite dole u red. Stanem u red, ispred mene 25 ljudi. Posle sat i po ubace unutra njih desetoro. Niko ne izlazi narednih pola sata. U redu, sad oni svi sede unutra u čekaonici, i mene će da ubace sa drugom grupom po redu, cirka još tri sata čekanja. Mnogo je hladno, tresem se. Sve vreme razmišljam zašto sam uopšte tu, treba mi samo neko da me presluša i kaže treba li mi rendgen. Nakon ta dva sata, izađem iz reda, odem kući. Mislim se da li da odem da se snimim privatno. Pa šta onda s tim? Opet mi na kraju ne gine državni lekar.
Skuvam čaj, umotam se u ćebe, samo malo da dođem k sebi pa ću ipak kod svoje lekarke popodne.
To i uradim, primi me, posluša mi pluća, kaže čuje neki šum na jednoj strani. Treba da me snime, ali rendgen više nigde ne može da se radi van kovid sistema. Pa šta da radim? Ona prvo kaže zbunjeno – ne znam, pa mi objašnjava kako možda ipak imam koronu jer serološki test je ništa, i sve što može da mi kaže je da idem dole u kovid opet da čekam.
Siđem, sreća, u redu ih je bilo samo sedmoro. Posle sat vremena su nas pustili unutra. Saznam da tu rade samo trijažu, pa te šalju dalje u kovid ambulatnu u Čarlija Čaplina. Kad sam došla na red, ispostavilo se da je trijaža još jedno slušanje pluća i uput koji važi 24 sata za rendgen s oznakom hitno za Čaplinovu. Lekarka u skafanderu mi kaže da tamo rade do 23h. Odem odmah, oko sedam uveče, u redu stoji njih 30. Vidim rade 24 sata, a ne do 23h. Odem opet kući, s idejom da se vratim oko 23h možda bude manja gužva, teže dišem, ali ponavljam sebi – ne luduj, dobro si.
Još o koronavirusu:
Dođem nazad oko 22:30. Ista gužva kao pre nekoliko sati. Stanem u red, čekaću do ujutru ako treba, nije važno što je ledeno, što svi oko mene kašlju, niko ne ulazi unutra, nemaš pojma šta se dešava, niko ne izlazi da ti nešto kaže. Onda u nekom trenutku na vrhu stepenica beli mantil, nešto priča onim ljudima u prvom redu, ništa ne čujem, ali uhvatim sporadične reči – jedan lekar, prvi na red dolaze oko ponoći ostali ko zna, cela noć, sledeće knjižice možda u toku noći, nekad. I uđe. Potrčim uz stepenice da vidim šta se dešava, vidim gomila ljudi odlazi. Red se već otegao opet van kapije, novi samo pristižu… Niko je nije čuo, niko ne zna šta, kad, da li… Nekim ljudima koje vidim ozbiljno nije dobro. Umorni pogledi, podočnjaci, kašalj, policajac koji stoji na ulazu i dežura povremeno baca po neku foru. Nikom nije smešno.
Pitam nekog čoveka koji je čuo sestru šta je rekla, on kaže da će prvi od sedmoro čije knjižice je uzela doći na red za sat vremena, a ostali – ne zna se. U kovid ambulantu za sve to vreme niko iz reda nije ušao. Samo su jednog deku koji je jedva disao unutra bukvalno unele dve mlađe žene.
Zvonili smo da nam objasne šta da radimo, da li da čekamo ili da dođemo u 4 ujutru. Niko se nije oglasio, policajac mi je rekao da džabe zvonim. Odustala sam u 1:15 i otišla kući. U međuvremenu sam čula da i tu rade brzi antigen test, a da dosta ljudi šalju dalje na PCR u Knez Danilovu. Jutros sam se čula sa drugaricom čiji muž je pozitivan i ona mi kaže da je za Čaplinovu navijao sat u tri ujutru i da je samo tako uspevao da završi za sat vremena.
Danas je utorak, onaj hitni uput za rendgen istekao mi je danas popodne. Navijam alarm za četiri ujutru, pa šta bude.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
