U Srbiji se sve češće šapuće o „magičnim“ pečurkama, dok se širom sveta stavovi o psihodelicima preispituju, a nauka pokušava da ustanovi kako da ih korisimo u lečenju.
Stefan Pejić, kooridnator za komunikacije i vršnjački edukator, i Leo Ivanišević, psiholog, psihoterapeut u edukaciji, obojica članovi NVO „Re Generacije“, za Nova.rs objasnili su sve u vezi ove zanimljive, ali i dalje kontroverzne teme.
Ono što ove pečurke čini „magičnim“ je psilocibin, koji se u organizmu pretvara psilocin, zadužen za halucinogene efekte.
„Pečurke koje sadrže psilocibin možemo naći na svim kontinentima osim Antarktika, a možemo ga, u različitim količinama naći u preko 200 vrsta pečuraka od kojih više od pola pripadaju rodu Psilocybe“, objašnjava Stefan Pejić.
Prvi tragovi susreta čoveka i halucinogenih pečurki sežu do praistorije – zapažene su na nekim pećinskim crtežima starim 6.000 godina. Pre svega su bile deo kulture nacija u Južnoj Americi, sve dok nisu došli konkvistadori.
„Španski misionari su izjednačili konzumiranje kako pečurki, tako i ostalih psihoaktivnih biljaka sa obožvanjem demona, i na taj način pokušali da tu kulturnu praksu iskorene, kao i sve prehrišćanske tradicije na ovim prostorima“, objašnjava Pejić.
U Srbiji su naravno ilegalne, kao i u većini zemalja Evrope.
„Psilocibinske pečurke su 1971. godine Konvencijom o psihotropskim supstancama Ujedinjenih Nacija stavljene u prvu grupu supstanci, što znači da su deklarisane kao veoma opasne, bez mogućnosti medicinske upotrebe, ili sa ograničenom medicinskom upotrebom.Samim tim, njihovo gajenje, puštanje u promet, kao i trgovina, međunarodno su regulisani“, ističe Pejić.
Dejstvo zavisi od količine, a konzumiraju se jedenjem ili se od njih pravi čaj. Efekat sledi 30 minuta nakon konzumiranja i traje uglavnom četiri do šest sati, objašnjava Stefan Pejić.
„Efekti uključuju euforiju, vizuelne i auditorne halucinacije, sinesteziju, osećaj mira, pojačana čula… Ono što je bitno napomenuti je da sa većom količinom dolaze jači i duži efekti, ali se povećavaju i sami rizici od negativnih posledica, koji se uglavnom baziraju na takozvanom “lošem tripu” odnosno zastrašujućim halucinacijama. Pored lošeg tripa, negativni efekti uključuju anksioznost, dezorijentisanost, paranoju, derealizaciju, kao i osećaj napuštanja sopstvenog tela“, ukazuje on.
Halucinogene pečurke se danas razmatraju kao vid terapije za lečenje nekih psiholoških poremećaja i stanja.
„Većina istraživanja terapeutskih i benefitarnih efekata psihodelika, pa i psilocibina se fokusira na makrodoze koje se uzimaju jednom ili dva puta. Ta istraživanja su pokazala da taj način konzumacije pečuraka, u strogo kontrolisanim uslovima, sa vrlo rigorozno izabranim ispitanicima daje efekte kada je u pitanju lečenje određenih mentalnih poremećaja“, objašnjava psiholog Leo Ivanišević.
Međutim, na Zapadu se u mnogim poslovnim sferama pojavio zanimljiv trend mikrodoziranja. Nastao je u visoko-kompetitivnim i zahtevnim menadžerskim krugovima unutar brzo rastućih i zahtevnih industrija kao što su informacione tehnologije i marketing, govori Ivanišević.
Pročitajte još:
„U ovakvim okruženjima, korisnici psilocibin vide kao način da “hakuju” sopstveni mozak kako bi brže i lakše dolazili do novih ideja i uvida, kako bi lakše sagledali širu sliku i poboljšali svoje kognitivne kapacitete“, objašnjava psiholog.
Stručnjaci iz oblasti psihologije uvideli su nekoliko problema vezanih za mikrodoziranje. Pre svega, Ivaniševič ukazuje da ne postoje dovoljno pouzdani dokazi da ovakva upotreba pečuraka zaista donosi benefite – dobar deo efekta koji korisnici osećaju se u ovom trenutku može objasniti i placebom.
„Metju Džonson, profesor psihijatrije na Džon Hopkins Univerzitetu i pomoćni direktor univerzitetskog Centra za istraživanja psihodelika i svesti tvrdi da, ukoliko ne se ne praktikuje svaki dan, i kofein može da trenutno poboljša fokus i produktivnost“, ističe on.
Zatim, kako ljudi sami određuju doze, lako je napraviti grešku.
„Zamislite da ste uzeli mikrodozu pečuraka kako biste pokazali svoju kreativnost na nekom bitnom sastanku i usred sastanka zidovi počnu da se pomeraju. Ili još gore, zamislite da ste takvi seli za volan“, priča nam Ivanišević.
Najzad, iako su benefiti psilocibina dokazani i ispitivanja se ubrzavaju kako bi se što pre našao na tržištu, i dalje je ilegalan.
Psilocibin može da se koristi kao vid terapije za tešku depresiju koja ne reaguje na ostale lekove, za šta postoje dokazi, kaže Leo Ivaniševič.
„Takođe, pokazao je sjajne efekte i kada se radi o lečenju bolesti zavisnosti (konkretno pušenje i alkoholizam). Potencijal za primenu postoji kod post-traumatskog stresnog poremećaja, kao i kod anksioznosti kod ljudi koji pate od neke teške bolesti poput raka“, ukazuje psiholog.
Ispitivanjem ove supstance bave se institucije u SAD, Australiji i Velikoj Britaniji. Ivanišević objašnjava tri celine koje vas kao učesnika ispitivanja očekuju.
Prvo se rade pripreme za uzimanje pečuraka gde čete sa psihoterapeutom definisati svoju nameru i ciljeve uzimanja pečuraka. Zatim slede vođene i strogo kontrolisane sesije pod dejstvom prečuraka, u bezbednom okruženju, uz opuštajuću muziku i nadzor terapeuta. Najzad se rade integracije psihodeličnog iskustva koje ste imali, gde ćete sa terapeutom razgovarati o tome šta ste iskusili i kako to iskustvo može da se dalje aplicira na vaš život.
„Rezultati ovakvih terapija zaista jesu obećavajući, ali istraživanja su i dalje u toku. Psilocibin se još nigde u svetu, osim u državi Oregon u Sjedinjenim Američkim Državama, zvanično ne koristi za lečenje, štaviše, ilegalan je za sve koji nisu deo nekog odobrenog istraživanja“, podseća Ivanišević.
Ivanišević objašnjava da je supstanaca u kontrolisanim istaživačkim uslovima pokazala je pozitivne dugoročne efekte.
„Poboljšanja u mentalnom zdravlju održala su se i šest meseci nakon tretmana kod većine ispitanika. Međutim, niko ko ima lični ili porodični istorijat sa psihozom ili šizofrenijom nije uključen u ova istraživanja, jer se prethodno pokazalo da psihodelici mogu da “okinu” psihozu kod ljudi koji već imaju neke predispozicije ka ovim problemima“, upozorava.
On takođe navodi da u nekim, retkim slučajevima, ljudi mogu dugoročne posledice poput halucinacija ili flešbekova i promene u raspoloženju ili ličnosti.
„Takođe, neki ljudi razvijaju toleranciju na psilocibin. Neki od neželjenih efekata se možda mogu pripisati već postojećim, skrivenim mentalnim problemima, no, to samo pokazuje da psilocibin nije magični lek za sve“, jasan je psiholog.
Treba da znate da je posedovanje halucinogenih pečurki krivično delo. Članovi „Re Generacije“ se takođe bave smanjenjem štete ukoliko se gljive već konzumiraju (a znamo da je tako). Pa ako pomišljate na takav (ilegalni) eksperiment, ovo su ključni saveti za bezbednost.
„Ukoliko u porodici postoji istorijat psihoze ili šizofrenije, ili osoba sama pati od nekih psihotičnih simptoma, treba da zaboravi na upotrebu psilocibina. Ukoliko se osoba ne nalazi na mentalno stabilnom mestu u životu i ukoliko nije lepo raspoložen/a, ne treba da uzima pečurke. Ukoliko se osoba/e plaše efekata ili ukoliko je pritisnuta, ne treba da uzima pečurke“, ukazuje Leo Ivanišević.
Psilocibin se takođe ne treba mešati sa sa drugim supstancama i alkoholom, a oni koji razmisljaju o upotrebi trebalo bi da dobro preispitaju svoje motive – psilocibin nije igračka, niti droga
za žurke, jasan je pisholog.
„On je moćna supstanca, koja se trenutno u kliničkim istraživanjima daje ljudima sa teškom depresijom otpornom na lekove i terminalno obolelim pacijentima, da li je zaista potreban vama? Ukoliko se osoba odluči da ipak eksperimentiše, saveti za smanjenje štete su da se tokom dejstva pije vode kako bi se izbegla dehidratacija. Pažljivo se treba odmeriti doza, a savet je i da se uzme manja doza, te da ukoliko osoba ne oseća efekte, ne treba da uzme još, već da sačeka. Krucijalno je da se obezbedi vreme i prostor, jer dejstvo pečuraka traje par sati i dolazi u talasima, da se isključi telefon i pokuša da se izoluje od stresa ili nekih neočekivanih događaja. Psihoaktivne substance svakako nikad ne treba konzumirati solo, najbolje je da je tu uvek neko ko ih je već uzimao i ko može da kaže šta da očekujete, kao i da se pobrine za osobu ako joj je to potrebno. Bezbedno okruženje i poverenje su imperativ – psilocibin je halucinogen, što znači da je percepcija okruženja izmenjena i mogu se desiti nezgode, padovi, loše odluke“, upozorava Ivanišević.
Ukoliko osoba zainteresovana na terapeutska dejstva psilocibina, trebalo bi da se dobro definiše namera i ono na čemu osoba želi da radi, kaže on.
„Bilo bi dobro da već postoje neka iskustva sa psihoterapijom i da osoba iole poznaje sebe. Nakon iskustva, obavezno je razgovarati sa nekim (po mogućstvu stručnim, a dovoljno liberalnim da vas ne osuđuje) kako bi osoba dobro interpretirala samo iskustvo i definisala koje promene u životu želi da napravi sada kada je iskusila nešto novo“, zaključuje Leo Ivanišević.
***
Bonus video: Slatka keleraba
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare