0
Bili Guld, basista grupe Faith No More, veliki je zaljubljenik u srpsku rakiju, čak je napravio i brend "Yebiga", a u kolumni koju je napisao za magazin Outstanding Serbia by Vino & Fino, između ostalog se prisetio svog prvog susreta sa našom zemljom.
„Srbija – tako krupna reč ovih dana, zar ne? Ona ima mnogo različitih značenja za različite ljude, ali se svi slažu da nema zemlje nalik njoj. Srbija za mene ima veliki lični i muzički značaj, a sve je počelo na koncertu u Budimpešti 1992. godine kada smo svirali kao predgrupa za Guns N’Roses. To je bio jedan od mojih prvih susreta sa Istočnom Evropom, koja je nedugo pre toga otvorila vrata za bendove sa Zapada. Rastući u Kaliforniji, imao sam vrlo malo susreta sa bilo čime što dolazi iz komunističkih zemalja. Ali, bio sam idealistični i pustolovni mladić, pa je sviranje u zemljama kao što je Mađarska obezbeđivalo izvanredne prilike za otkrivanje novih stvari. Živo se sećam autobusa punih vrlo energičnih klinaca iz Bugarske, Makedonije i Srbije (tada Jugoslavije) od kojih su neki nosili domaću rakiju, kao i radoznalosti koju su mi probudili. Već tada sam znao da ću jednog dana posetiti mesta iz kojih dolaze ti fanovi, i ta želja me vodi već trideset godina“, piše Guld.
Kako je naveo, 1996. godine mu je „neko poklonio stari automobil iz Istočne Nemačke“, a on je krenuo na road trip koji mu je, ističe, „izmenilo život“.
„Mislim da mogu da kažem da je boravak u Srbiji ostavio najsnažniji utisak“, priznaje, a onda se priseća glavnih utisaka.
Pročitajte još:
„Jugoslavija je rane 1996. bila teško mesto za život. Sam prelazak granice bio je intenzivno iskustvo a kada smo ušli videli smo uličnu rasvetu koja je jedva radila i ulice i zgrade odavno zrele za popravku. Benzin se prodavao u plastičnim bocama, iz gepeka, a policija je pretresala sve što mrda. Osećala se posvemašnja nemaština i, iskreno, uznemirio me je opšti nedostatak bezbednosti, sve je to bilo nepoznato i vrlo izazovno. Srećom, taj osećaj nije dugo potrajao. Ispod te pomalo zlokobne spoljašnjosti, Beograd je umeo da uživa u životu: barovi su radili po celu noć i noćni život bio je ispunjen izuzetno toplim i srdačnim ljudima koji, za razliku od ljudi u Kaliforniji, nemaju strpljenja za budale.
Tu sam čuo muziku i ritmove koji su za mene bili potpuno novi ali i čudno poznati. Jeo sam hranu koja mi je potpuno odgovarala, i bilo mi je jasno da su sve te lepe stvari nusproizvodi duge i istrajne istorije i tradicije. Nisam bio naviknut na život tako opterećen tradicijom, ali sam ga prigrlio. Na jednom ekstremno primitivnom nivou, nešto je kliknulo u meni. Pronašao sam dom za koji nisam ni znao da mi nedostaje“, kaže Guld, koji seposle toga iznova vraćao u Srbiju, „i svaki put učio nešto novo“.
Pročitajte još:
Dobro se seća i kad je probao rakiju: „Bila je krajnje originalna ali i čudno poznata, jednostavna ali elegantna, donosila je utehu i bilo je jasno da je duboko ukorenjena u vreme i mesto, istoriju i baštinu. Jedna konkretna šljivovica, koju je pravio rođak mog prijatelja Slavka, bila je tako…srpska, u nedostatku bolje reči. Nikada neću zaboraviti mesto na kome sam je prvi put probao, niti osećaj razumevanja da je ta rakija pun izraz Srbije. Kasnije, rakija je postala moje sidro, oruđe koje je čuvalo Balkan u meni tokom boravka kod kuće – ili barem dok je ne popijem. Tokom dvadeset godina posećivao sam bivšu Jugoslaviju, punio putne kofere rakijom i donosio je kući, da je pijem u posebnim prilikama“, otkriva Guld.
Celu kolumnu pročitajte na sajtu Vino & Fino.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
