Gde su kafići, sladoledi, restorani, ležaljke? Zašto nema muzike da trešti iza svake stene? Čujem samo zrikavce, galebove i talase. Kakvo je ovo mesto?
A da, na Žukovici sam.
Poznata je činjenica da za lokalno stanovništvo crnogorskog primorja, od početka jula, pa sve do kraja avgusta, traje sigurno najprofitabilniji, ali i najstresniji period u godini. Turisti, ležaljke, peškiri, muzika, saobraćaj, gužva, priobalni mali gradovi tokom samo dva meseca pretvaraju se u “metropole turizma” koji na momente dovode do ludila. Ipak, nije sve izgubljeno.
Oni koji su odrasli uz Jadran, ali i turisti sa dobrim vodičem, znaju da, i te kako, imaju šansu za bekstvo. Skrivena utočišta na divljim plažama još postoje, a pronašli smo jednu o kojoj ne treba mnogo pričati, ni pisati, jer samo pogled na snažan zagrljaj peska, stena i talasa, je i više nego dovoljan – Žukovica, plaža koja vas zauvek za sebe veže.
Na pola puta od Tivta prema Budvi, zaustavite se, pa od uvale, u Crnoj Gori čuvenog ribarskog naselja, Bigove, krenite prema Platamunima i stižete u ovaj morski raj.
Do plaže je moguće doći, naravno, morem, tačnije čamcem ili brodićem, ali možete i kolima, po mogućstvu onim spremnim za “pustinju, prašumu i slične nepristupačne predele”, kada krenete iz donjegrbaljskog sela Glavatičići. Budite oprezni jer veći deo puta prekriven je makadamom, dok manji čuva tragove civilizacije u par destina metara asfalta.
Meštani sela Grbalj, koje pomno čuva svoju “divlju” Žukovicu, nisu oduševljeni asfaltiranim delom puta, koji je u poslednjih nekoliko godina, na ovaj nebrušeni dijamant Jadranskog mora, doveo pojedince koji ne umeju da cene blago. Danas se ovde može naići i na po koju kuću od cigle, iako je do skoro bilo nezamislivo videti išta osim autentične kamene fasade.
Pre tačno 20 godina, imala sam priliku da svečano upoznam Žukovicu i da osetim najmekši pesak pod tabanima, ali i prozirno more boje vedrog neba, sa salinitetom tako jakim da prodire u kožu i podseti na ogrebotine stare više godina, dok ljubomorno čuva bogat, šaroliki podvodni svet, kakav se (potpisujem) nigde na crnogorskoj obali ne mogu doživeti.
U to vreme, dakle pre dve decenije, uvalu je krasila jedna prizemna kuća u kamenu sa plavim žaluzinama (škurama). Još je tamo, stameno odoleva vremenu. Ponosno se drži na samoj obali, okružena stenama, hrabro odbija i najjače talase koji u besnoj buri udaraju iz sve snage, nadajući se nokautu. Ipak, ona ne mrda. Nažalost, danas nije jedina građevina na ovom delu “divlje” obale, ali je i dalje – jedina vredna pažnje.
U jeku letnje sezone, najbezbednije je posetiti Žukovicu radnim danima. Vikendima u tom kritičnom julskom i avgustovskom periodu, u popodnevnim satima naročito, meštani se spuste na kupanje, a i turisti željni mira i tišine. Uvala Žukovice nema prodavnice, kafiće, restorane, muziku, samo “golu” prirodu, čije je jedino ruho crvenkasto-narandžasta haljina okupana suncem u zalasku, koja svojom lepotom i u kamenu probudi znak života.
I kako je moj kum jednom rekao: ”Nije na Žukovici kao na Maldivima, već je na Maldivima kao na Žukovici!”
Sećam se, pre prvog susreta sa Žukovicom, pešačila sam od sela Grbalj, pa nizbrdo prema moru. Ovaj način “transporta”, koracima, najduži je, najteži i najlepši, i u svakom smislu nezaboravan, a nagrada koju posle takve šetnje po vrelom suncu dobijate, kada vas Žukovica ugosti na cilju, nema cenu.
***
BONUS VIDEO: Skriveni dragulj hrvatske obale – Plaža Pasjača
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare