6
Nikad i nigde nisam imala taj osećaj slobode, opuštenosti, zajedništva i jedinstva s prirodom kao u letima na ušću Bojane u Jadransko more. Poslednje je bilo pre više godina, ali kad zatvorim oči, opet mogu da čujem poznate glasove u daljini kako pevaju onu našu stvar; osetim kako mi vetar nanosi topao pesak na lice, jer tamo baš uvek ima vetra; vidim i sebe kako sedim na prozoru i topim se u najvećem plavom... Baš zbog tih slika više ne idem tamo.
Jako dobro pamtim svoje poslednje letovanje na Adi Bojani. Ma, pamtim poslednji dan koji sam provela tamo, a u koji je stalo nekoliko tako teških osećaja zbog kojih se već godinama plašim da se vratim. Vest o aktuelnim protestima kako bi se sačuvale obale su mi vratile taj osećaj gorčine.
Prvo, da se razumemo, ne pričam o nudističkom kampu, ja sam od onih „hipika“ koji su se stapali s prirodom s druge strane reke, na početku Velike plaže, uvek negde oko „Doma kulture“. Sojenica nam je bila na desetak minuta hoda, ipak, znali smo po ceo dan i noć da sastavimo na plaži. Ekipa je uvek bila tu – iz Ulcinja, Podgorice, Beograda, svi se znamo godinama i podelili smo neke od možda najlepših momenata u mom životu.
Ne mislim samo na one idilične koje može da zamisli svako ko je na Instagram profilima video kako izgleda ta nepregledna peščana plaža u spoju sa uzburkanim morem. Naprotiv, oni nezgodni, nepredvidivi trenuci bili su uvek još vredniji.
U jednom od njih svi sedimo u „plavoj kafani“, oluja trese, pucaju gromovi; nema vode, nema struje; pijemo hladnu kafu umotani u peškire, ćaskamo tek da ne bismo uvenuli skroz… A onda jedna devojka počinje da svira harfu i svi se već smeškaju, drugar je prati na timpanu. Vrata se uz udar otvaraju i ulazi ortak potpuno mokar, kotrlja lubenicu od 20+ kila i u sledećem trenutku svi se smejemo ulepljeni od lubenice i ništa više nije bitno. I staje kiša i razilaze se oblaci i gledamo opet taj najlepši zalazak sunca na svetu i uveče palimo vatru na plaži i plešemo, a mesec je toliko sjajan i ne plašiš se da odeš skroz do mesta gde se muzika ne čuje, samo talasi…
E, pa te godine, kad sam ja bila poslednji put na Adi Bojani, takvo mesto gotovo da nije bilo moguće naći. Tik do našeg mesta nikao je novi klub na plaži, koji je puštao modernu muziku i sijao kao diskoteka. Piće je bilo neuporedivo skuplje. Niko nije hteo tamo da ide, čekali smo da shvate da nismo publika za to.
Onda su počele spletke i saplitanja. Mesta koja su tu bila godinama, u kojima se mnogo uživalo i volelo, zatvarana su i rušena istog dana. Gledala sam ljude koji su mi jako dragi kako svim snagama pokušavaju da sačuvaju taj naš ćošak. Gledala sam ih i kako bespomoćno odustaju kad shvate da je ta igra mnogo veća od njih, pa kako pokušavaju da se prilagode novim okolnostima, jer se bar tu zna šta je zaista bitno…
Pročitajte još:
S druge strane, počeli su da pristižu i neki novi ljudi, ostavljali su đubre po plaži. Počeli su da se snimaju filmovi, spotovi, da se prave festivali. Ada Bojana postala je jako „kul“ i nema ko od poznatih faca nije svratio da overi scenu iz filma „Mi nismo anđeli“ u kojoj Dragan Maksimović svira gitaru pred šatorom… Za mene je ta scena izgubljena u trenutku kad nam je neki čovek prišao da naplati mesto na kojem smo ostavili peškire jer smo „na njegovom delu plaže“. Nisam htela da čekam da vidim u šta će se to parče obale pretvoriti, mislim da ne bih podnela da ga vidim načičkanog ležaljkama od 15 evra na dan i verovatno bih bila kao oni matorci kojima ništa ne valja jer u njihovo vreme to nije bilo tako.
Ne znam kako je sad tamo. Znam da se „neki novi klinci“ kunu u Adu Bojanu, drago mi je zbog njih, ali od onih koji je pamte od pre desetak godina usput čujem da „nije kao nekad, ali jbg“. Ne ulazim u detalje. Nasmešim se na te poznate slike zalaska sunca, na neka poznata lica, ali bez nekih ljudi ona moja Ada Bojana više ne postoji. Sanjam da ću jednom opet da odem da vidim šta je opstalo od nje, ako je u međuvremenu ne pretvore u Budvu ili još veću prazninu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
