Jeste li ikad zavirili u neku od kućica Sirogojna? Trebalo bi (FOTO)

Da li bilo dvoje ili desetoro čeljadi, a domaćinstva su uglavnom bila višečlana, svi su se okupljali na jednom mestu, oko ognjišta koje je gorelo na sred kuće. Vatra se nikada nije gasila, bila je simbol života, ali i potreba. Dim je išao ka tavanu, gde se zimi sušilo meso, a svaka kuća, i posle pola veka, zadržala je specifičan miris dima upijenog u drvo. U jednoj takvoj živela je i Borka Ćaldović, koja danas turistima u Sirogojnu priča o tom vremenu.

„Svako domaćinstvo imalo je kuću, a prateći objekti zavisili su od imućnosti. Oni bogatiji imali su štalu, kokošinjac, ambar, salaš,mlekar, pekaru i jedan ili dva vajata. Sve su kuće pravljene sa dve prostorije, jednu, u kojoj su boravili, su zvali kuća a druga je bila soba. Sobe su uvek bile popatošene jer se nekada spavalo i po podu, na slamaricama, a u kući je pod bio zemljani, na sred kuće je bilo ognjište, vatra se nikada nije gasila, što je značilo da dok ima vatre ima i ljudi. Na ogništu se spremala sva hrana, u zemljanim loncima se kuvalo povrće, u bakraču mleko, kačamak, čorbe, grejala se voda a u crepulji se pekao hleb, ujedno se na tavanu sušili meso. Za sve su ljudi tih vremena koristili jednu vatru na ognjištu. Soba je služila samo za spavanje, zimi se ložila vatra u pregradnom zidu u kome je ozidana peć a i taj dim je išao na tavan, zimi je soba bila najtoplija i najčistija prostorija“, priča za Nova.rs Borka.

U sobi je spavala cela porodica, kada se sinovi ožene onda su za njih pravljeni vajati, ukoliko je bilo mogućnosti, a stariji i deca su spavali u sobi. Oko ognjišta se ipak odvijao svakodnevni život svih ukućana ali i spavalo, kada je bilo više članova a nedovoljno prostora u sobi ili nije bilo vajata.

Bogatija domaćinstva, koja su imala vajate, imali su i stolove sa klupama ili stolicama, koje su koristili za goste kada je slava ili neka druga prigoda.

„U kući su stajali svi predmeti koji su se koristili. Pored posuđa koje je stajalo u dolavu, tu su i buce za vodu i naćvar za brašno, jer se tu mesio hleb. Tu je i stupa u kojoj se sitnila kafa koja se pržila od raži ili ječma. U kući je stajala parionica za kupanje, jer su se ljudi zimi kupali u kući pokraj ognjišta a leti na reci. Tu su sinije za kojima se ručavalo i tronoške stolice na kojima su sedeli. Inače, kada bi se ručavalo, prvo bi za siniju sedali muškarci, pa onda žene a deca su ručala na kraju. Imale su i velike i male sinije, za odrasle i decu. Dok stariji ručaju deca nisu smela prilaziti, danas je sve obrnuto. Tadašnja domaćinstva su imala dosta dece, negde petoro, šestoro pa i više. Kako malo porastu, odmah su uključivani u poloprivredne radove, čuvanje stoke, deca nikada nisu bila dokona“, kazala nam je Borka.

Borka kaže da to vreme nije tako daleko. Kuća u kojoj nas je dočekala, u Sirogojno je preneta iz zlatiborskog sela Alin Potok 1986.godine, u njoj su do tada živele porodice dvojice braće, bili su domaćinska porodica. Tih godina se počelo sa zidanjem kuća u selima, do tada su sve bile iste, samo su se razlikovale po površini. Sve kuće i pomoćni objekti koji se nalaze u „Starom selu Sirogojno“prenete su iz zlatiborskih sela, a sve je počelo od čuvenih sirogojnskih džempera, zahvaljujući jednoj ženi.

„Dobrila Smiljanić, koja je bila modna kreatorka za džempere je osmislila ovo selo. Mi smo, mislim na sve žene, ali i devojčice u Sirogojnu, štrikale. Osamdesetih godina u Sirogojnu je dve hiljade žena plelo džempere. Ja sam naštrikala džempera za ovu punu kuću, to su hiljade džempera, ja i danas uvek nešto štrikam, ruke mi navikle. Prvo je počelo od zadruge, plele smo u zadružnom domu a prva vuna stizala je iz Čonoplje. Kasnije je Dobrila organizovala vunu sa Islanda, od koje se i danas pletu najkvalitetniji, originalni sirogojnski džemperi. Tih osamdesetih godina, žene su mesečno plele i po 20 hiljada džempera koji su se dalje izvozili“, ističe Borka.Život u to vreme, za žene u Sirogojnu, bilo je zlatno doba, zarađivale su svoj novac a u selu je postojala i konfekcija ali i dušekara, svi su imali posla ali i novca. Sirogojno nikada nije bilo tako živo selo, kao u tom periodu.„Tada su ovde dolazili ljudi širom sveta, a i kada je Srbija u pitanju, ovde ste pre mogli sresti neku važnu ličnost nego u Beogradu. Ja sam neke strance, koji su dolazili da kupe džempere, bolje poznavala nego komšiju. Dođu Italijani, Japanci, Nemci, ma iz celog sveta su dolazili. Tada je bilo dve hiljade žena koje su plele džepere, sada u celom selu nema više od 600 stanovnika“, priča za naš portal Borka.Borka nam je rekla još i da to vreme pamti kao dosta interesantnije i vedrije, više se radilo ali se na neki način lepše živelo, sa više osmeha i radosti, selo je živelo u pravom smislu te reči. Uspomenu na taj period čuva „Staro selo Sirogojno“ koje posetiocima dočarava taj period. Žene, onoliko koliko ih ima u selu, i danas pletu, uglavnom od domaće vune ali se u Sirogojnu i dalje proizvode originalni sirogojnski džemperi, koje turisti najčešće biraju za uspomenu koju iz Sirogojna ponesu sa sobom.

***Bonus video: Skriveni biser prirode u srcu Srbije - vodopad Veliki Buk

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortivodopadds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram