Poseta Rusiji se trenutno čini kao suluda ideja ali kada želite da vidite člana porodice koji živi tamo, prepreke ne postoje.
Od kada je počeo rat cene avionskih karata su drastično skočile, ali postoje određene rute kojima se ne putuje pet dana i koje ne koštaju „boga oca“. Među popularnijim su odlazak avionom do Helsinkija u Finskoj ili do Talina u Estoniji i nakon toga autobusom ili vozom do Moskve ili Sankt Peterburga.
Odabrala sam ovaj drugi alternativni put preko Estonije, ali sam pre toga odlučila da odem na par dana u Švedsku, jer – zašto da ne. Ranije nikada nisam imala problema kada sam ulazila u Evropsku uniju sa srpskim pasošem, sve dok nisam sletela u Stokholm.
Pitanja poput „gde odsedam i koliko ostajem“ su uobičajena, ali kada sam pomenula da se ne zadržavam dugo jer idem kod sestre u Sankt Peterburg, priča se potpuno promenila. Odjednom se u glavi carinice upalila neka lampica i gledala me je kao da sam ruska špijunka.
Dok je listala stranice mog pasoša i detaljno analizirala svaki lupljeni pečat, ja sam pokušavala da objasnim da sam u Stokholmu turistički i da ne vidim zašto je problem što putujem sama. Morala sam da pokažem sve autobuske i avionske karte koje sam, na svu sreću, kupila ranije online.
Pročitajte više
Njihovo istraživanje mog „sumnjivog“ putovanja je otišlo toliko daleko da su proveravali čak i devojku kod koje sam odsedala u Stokholmu preko „kauč surfinga“, a morala sam da pokažem i poruke koje smo razmenjivale.
Nakon 45 minuta „rešetanja“, situacija mi je postala toliko apsurdna da sam počela da se šalim sa njima. Pozvala sam ih da krenu sa mnom na putovanje i obećala im nezaboravno iskustvo, a takođe sam im rekla kako ću pisati za dve nedelje o svemu ovome. Zapravo sam uspela da ih nasmejem i malo su „spustili loptu“. Tražili su da im kažem koliko novca imam kod sebe nakon čega su mi poželeli sreću i ja sam napokon bila „slobodna“.
Par dana nakon toga, odletela sam u Talin kako bih odatle uhvatila bus za Rusiju. Sestra me je upozorila da zadržavanje na rusko-estonskoj granici može trajati i do tri sata čak i kada nema gužve. Ipak, nije me baš pripremila na čitav „tretman“.
Bila je noć i padao je sneg, onaj pravi ruski. U mom autobusu ukupno desetoro ljudi, niko ne govori engleski. Na granici izlazimo iz autobusa, sa sve stvarima.
Kontrola je jako oštra i podrazumeva prolazak sa stvarima kroz skener kao na aerodromu, nakon čega policija s psima proverava torbe. Pre toga su i mene detaljno proverili.
Pročitajte više
Postavljali su mi neka pitanja, ali sam im ja uporno govorila da ne pričam ruski i da ih ne razumem. Pokušala sam na engleskom da objasnim gde idem i zašto, ali su me samo strogo gledali, pustivši me da se preznojavam iako ništa nisam skrivila.
Carinica mi je gestikulacijom pokazala da sklonim kosu sa lica. Prvo mi nije bilo jasno zašto, ali onda se primakla i detaljno analizirala moje lice upoređujući ga sa fotografijom iz pasoša. Trajalo je nekoliko minuta i bilo je užasno neprijatno. Osećala sam se kao da sam u nekom ratnom sovjetskom filmu i vodila računa da slučajno ne napravim neki pogrešan korak.
Kada smo se vratili u autobus shvatila sam da se broj putnika još više smanjio i da su pojedine ljude zadržali na granici iz meni nepoznatih razloga. Krenuli smo dalje, ali tu nije bio kraj. Usledile su još dve rampe, odnosno još dva prelaza na kojima su carinici ulazili u autobus i ponovo pregledali pasoše svima.
Pri povrataku iz Rusije usledila je ista iscrpljujuća procedura, a na estonskoj pasoškoj kontroli sam morala da pokazujem sve karte i da po ko zna koji put objašnjavam do detalja plan mog puta.
Ovo je verovatno poslednji put da putujem na ovaj način, i iako za sebe smatram da sam hrabra, volela bih da nisam morala sama da prolazim kroz sve ovo.
***
Bonus video: Mladi Rusi beže glavom bez obzira – ogromne gužve na granici sa Kazahstanom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare