0
Miki nam otkriva šta se dešava kad te izvuku na Lutriji za zelenu kartu.
Vlada Sjedinjenih Američkih Država svake godine organizuje program pod nazivom „Lutrija za zelenu kartu“, o čemu je nova.rs pisala, preko kojeg u Ameriku godišnje dođe 50.000 ljudi sa svih strana sveta, a u lutriji učestvuje i mnogo ljudi iz Srbije.
Dobijanje zelene karte jedan je od najlakših legalnih načina da postanete američki državljanin – ako vas izvuku – da živite u jednoj od 52 američke države i ostvarite takozvani američki san.
Samo morate da se prijavite na program Stejt departmenta od 4. oktobra, a poslednji rok za prijavu je 7. novembar. Imate još malo vremena da „preko noći“ dobijete šansu za američku vizu.
Svake godine sve više ljudi zna nekoga ko zna nekoga ko je dobio zelenu kartu, a mi smo imali priliku da sretnemo Srbina koji se za zelenu kartu prijavio slučajno i – dobio! Njegova supruga bi rekla da je srećković.
„Izvučen sam na Lutriji za zelenu kartu 2006. godine. Moj najbolji prijatelji i sada kum je jako želeo da emigrira u SAD, pa me je nagovorio da se i ja prijavim kad je on aplicirao. Tada je još sve moralo da se radi peške. Otišli smo po formulare, popunili smo ih i poslali. I ja sam na to bio zaboravio jer mi nije bilo stalo. I izvučen sam. Samo mi je jednog dana stigla koverta u sanduče“, priča nam čovek kog su Amerikanci prozvali Miki.
„I tek tada sam počeo da razmišljam gde bih mogao da idem. Kad te izvuku na ovoj lutriji za određenu kalendarski godinu, imaš šest meseci da odeš od 1. januara te godine. Morao sam da platim takse, uradim neke zdravstvene preglede, bio na razgoovoru u američkoj ambasadi i aplicirao sam za privremenu vizu. Nisam imao nikakve bliže rođake u SAD, tako da je odluka pala da se javim poznaniku mojih prijatelja, čika Miletu, preduzetniku koji živi u Šarlotu u Severnoj Karolini“.
Miki je vredan i otvoren čovek, koji je već 2007. počeo da živi u Šarlotu. Pomenuti prijatelj ga je preporučio nekim svojim prijateljima biznismenima i on je, iako tada bez iskustva, počeo da radi u jednoj porodičnoj firmi koja se bavi uramljivanjem i postavljanjem ogledala. Kaže da Amerikanci jako cene zanatlije, te da majstori tamo mogu pristojno da zarade i žive. Tako se Srbin obreo u svom američkom snu.
„Prvih mesec dana bio sam kod tog prijatelja, poneo sam malo ušteđevine, a potom sam iznajmio stan i ubrzo kupio auto na kredit. U Americi bez auta ne možete ništa. Radio sam, učio, usput usavršavao jezik. Uskoro sam našao još jedan posao, radio sam u kafiću za vikend, morao sam da zaradim za kartu do Beograda iako sam bio zadovoljan gotovo svim stvarima“, priča Miki, koji se u Šarlotu družio sa emigrantima iz celog sveta, a ponajmanje sa srpskom dijasporom.
Vratio se jednog decembra, ostao za Novu godinu i tada sreo svoju sadašnju ženu. Uspeli su da održe ljubav na daljinu, a Miki je ostao u Americi taman toliko da ispuni uslov i dobije državljanstvo. Onaj ko osvoji zelenu kartu mora da boravi bar dve godine u kontinuitetu u SAD, te da bar pet godina živi i radi tamo kako bi postao „american citizen“.
Srbin Miki je u tome uspeo, položio zakletvu predsedniku SAD, u to vreme na toj funkciji je bio Barak Obama. Od samog čina Amerikanci prave prijatan spektakl za pamćenje, novi državljani osim zakletve moraju da polože test iz američke istorije i kulture, kaže naš sagovornik da ga podseća na naše građansko vaspitanje. Dobio je državljanstvo i američku zastavicu. I tada je počelo njegovo buđenje iz lepog američkog sna.
Godine 2012. zbog ljubavi se vratio u Srbiju, gde i danas živi, ali radi za Amerikance. Njegova supruga ne voli američku provinciju, pa o emigraciji ne misle.
Kaže da je njegovo iskustvo vezano za zelenu kartu veoma povoljno, a on ima dvojno državljanstvo koje mu čuva strah. I njegov sin, kao i njegova supruga imaju pravo da u nekom trenutku dobiju američko državljanstvo. Za svaki slučaj.
Ono što je je ovom čoveku doneo boravak u zemlji o kojoj mnogi sanjaju jeste otvorenost i svest da se sve može i da je sve moguće.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
