22
Serija “Sablja” nije lako štivo i nije jeftina zabava za široke narodne mase. Ipak, beleži rekordnu gledanost i stiče se utisak da je gledaju svi i da se o njoj naširoko rasporavlja i privatno i javno. Ključna pitanja o kojima se polemiše postavila sam rediteljima serije Vladimiru Tagiću i Goranu Stankoviću.
Pre tačno šest godina sedela sam prvi put sa ovim talentovanim dvojcem na temu njihove prve hit serije “Jutro će promeniti sve”. U tom razgovoru su mi otkrili da su počeli da rade na velikom projektu, na seriji o ubistvu Đinđića, ali već tad im je ideja bila da to ne bude priča o samom premijeru, već o nama u njegovom vremenu. Ne znam da li su tad znali kolika je ta žaba koju će morati da progutaju, ali rekla bih da se isplatilo. Pred nama je zrela, potresna, uzbudljiva i kompleksna priča koja otvara političke teme utkane u srž propasti našeg društva, ali i one mnogo finije, univerzalno ljudske, koje umetnost prepoznaje od pamtiveka.
Plejada maestralno napisanih likova, i glavnih i sporednih, sa možda najboljom glumačkom podelom u poslednjih 20 i kusur godina, igra surovu priču o borbi za istinu i za spas, nasuprot nezasitom zlu koje je spremno na sve i ne štedi nikoga.
Čekajući emitovanje poslednje dve epizode Sablje, reditelji odgovaraju na pitanja koja su se poslednjih nedelja najčešće provlačila u javnosti, a ukoliko niste gledali prvih šest epizoda, upozoravam da ćete u njihovim odgovorima otkriti detalje koji mogu da pokvare efekat gledanja serije.
Znamo da su linije radnje koje prate inspektora Borisa Rakića, novinarku Danicu i malog Uroša fiktivne, ali da li je nešto od tih priča zasnovano na stvarnim događajima I ljudima i da li možete da izdvojite konkretne primere?
Stanković: Jasno je da su policijsku akciju Sablja iz aspekta policije vodili mnogi policajci, među prvima Boro Banjac, Mile Novaković i Rodoljub Milović. I ta akcija nije bez razloga ostala zapamćena kao najozbljnija i najučinkovitija policijska akcija u našoj istoriji. Mi da bismo ispričali našu autorsku ideju o tome šta se dogodilo i da ne bismo igranu seriju pretvarali u stranicu wikipedije ili još gore punili je neosnovanim i nedokazanim teorijama zavere, mi smo za policijske inspektore izabrali fiktivne likove Borisa Rakića i Ljubu Vasiljevića. Sudbina i karakter tih naših likova nama služe da pokažemo jednu suštinsku istinu, a to je šta se dogodi u našoj zemlji sa onima koji pokušavaju uprkos svemu da proguraju istinu i sa druge strane šta se dešava sa onima koji idu linijom manjeg otpora.
Tagić: Uroš u sebi spaja nekoliko kriminalaca iz zemunskog klana, povremeno je Đura Mutavi (nije bio na prvoj poternici pa je mogao da ih snabdeva dok se kriju, sudbina njegove majke), povremeno Vlada Budala (vozač prilikom atentata), a ponekad i Bagzi (bio sa Dućom i Kumom u Meljaku). Naravno da smo koristili sve njihove sudbine ali najvažniji deo smo nadogradili, šta je taj deo… glupo je otkrivati pre kraja emitovanja. Kada su inspektor Rakić i Danica u pitanju, sve što vam budem rekao, upropastiće vam poslednje dve epizode.
U Srbiji se mnogi i dalje živo sećaju izjave Tome Nikolića malo pre atentata. Zašto ste izabrali da je ne uključite u seriju?
Tagić: Zato što je Vojislav Šešelj mnogo važniji, uticajniji, moćniji i beskrupulozniji u tom trenutku u Srbiji, 2003. Vojislav Šešelj je pisao za tabloid Identitet i u njemu najavljivao ubistvo Đinđića, sve vreme pripremajući teren za lažnu priču o atentatu, da strane službe hoće da ga ubiju, da surčinski klan hoće da ga ubije… bilo šta što će skrenuti priču sa istine. Časopis Identitet je bio u vlasništvu Dušana Spasojevića. Toma Nikolić je ponavljao reči svoga Šefa.
Stanković: Iako to što je Tomislav Nikolić izjavio na mitingu pred ubistvo premijera ledi žile, kao što je poznato u periodu u kojem se radnja serije odvija, Tomislav Nikolić predstavlja marginalnu političku ličnost, dok njegov politički mentor Vojislav Šešelj povlači sve konce. Prema tome Šeseljev govor se nalazi u seriji jer je on likovima iz serije značajan. Jako je veliki teret gledati taj period iz današnje perspektive jer se puno toga odigralo nakon te 2003. godine. Međutim, mi smo morali da budemo što više sa našim likovima i na njihovom nivou znanja u tom momentu kako bismo bili verodostojni tom trenutku.
Zašto se Vojislav Koštunica pojavljuje samo u dve epizode?
Stanković: Vojislav Koštunica se pominje kroz čitavu seriju, zajedno sa svojim bliskim saradnicima, tako da njegovo pojavljivanje u dve epizode je sasvim dovoljno.
Tagić: Zato što je to sasvim dovoljno. Sve je potpuno jasno i iz te dve epizode. Druga vrlo važna stvar koju često ponavljam: Nismo želeli od političara da pravimo protagoniste, zato je bilo važno da oni budu vrlo ekonomično korišćeni tačno za ono za šta je potrebno.
Ko je bio u najužem izboru za ulogu Đinđića i šta je presudilo da to bude Dragan Mićanović? Isto pitanje važi i za Legiju.
Tagić: Nije bilo najužeg kruga. Bio je samo Dragan Mićanović. Presudilo je to što mu verujemo da je čovek brze misli, natprosečne inteligencije, verujemo mu da je filozof, da je pragmatičan i da, bez obzira na moralno teške odluke koje donosi, nikada ga ne napušta unutrašnji osećaj morala. Kada je Legija u pitanju, poenta je bila naći dijaboličnu energiju, energiju čoveka koji je spletkaroš i veliki prodavac magle. Čoveka koji uvek uspeva da se nekako provuče kroz prste. Ko jednima prodaje priču da je vojnik, drugima da je db-ovac, trećima da će da ih zaštiti od Haga i da je moćan među političarima, a zapravo štiti sve vreme isključivo i samo sebe.
Stanković: Nezahvalno je malo prema drugim glumcima, a i posebno prema Draganu i Sergeju pričati o tome. Nama je važno da smo doneli ispravnu odluku u oba slučaja.
Ko vam je najviše pomogao u karakterizaciji Đinđićevog lika, u nekim detaljima koji otkrivaju kakav je bio iza kulisa, a koje do sad nismo imali prilike da doživimo?
Stanković: Problematika ovakvog pitanja u našem društvu jeste ta da koga god navedete kao potencijalnog sagovornika, odmah će se protumačiti da je ta osoba naručila seriju. Naravno da smo razgovarali sa ljudima iz bližeg Đinđićevog okruženja kako bismo dobili što više informacija o njemu kao čoveku.
Tagić: Pomogao nam je razgovor sa njegovih par prijatelja. Žao mi je bilo što nismo imali prilike da upoznamo Ružicu.
Likovi kriminalaca su maestralno napisani i izvedeni – kroz šta ste morali da prođete da biste se upoznali sa tim kako funkcioniše njihov svet?
Tagić: Kriminalci su bili najlakši za karakterizaciju, oni su stalno i svuda oko nas. Naravno, morali smo da se precizno upoznamo sa celim njihovim putem, šta su sve radili, kada i kako, da prođemo kroz veliki broj policijskih izveštaja i knjiga koji se bave zemunskim klanom.
Stanković: Uglavnom smo prolazili kroz njihova svedočenja i policijske iskaze. Naravno, pročitali smo knjige koje obrađuju zemunski klan i imali razgovore sa ljudima bliskim tom krugu. Ali poenta boravaljenja u tom svetu jeste da vam se veoma brzo sve jako smuči, osetite jedno odsustvo empatije od strane tih ljudi i želite da što pre iz toga izađete.
Ne pamtimo domaću seriju sa tako dobrom glumačkom postavom. Ko vas je najviše iznenadio i briljirao “iz prikrajka”?
Stanković: Kasting je dosta dugo trajao i sa svima smo obavili temeljne glumačke probe, upravo da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja na samom snimanju.
Tagić: Mislim da su glumci napravili fantastiče uloge, i ja im se na tome divim. Divim im se na trudu i posvećenosti. Uvek je glupo da nekog izdvajate, ali evo, baš zato što je u pitanju epizoda, i bukvalno samo jedna scena, izdvojio bih Nemanju Milunovića. On igra Žiku Trodona. To je mogla da bude takva „koska“ od uloge. Imaš samo jednu scenu, baš malo prostora. Nemanja je neko ko nije poznat široj javnosti i potpuno nezasluženo još uvek nije dobio pravu priliku. Verujem da posle Žike Trodona, za Nemanju dolaze nove šanse da pokaže svoj talenat.
Kako je izgledao rad sa Feđom Štukanom i da li ste preispitivali taj svoj izbor za ulogu drugog inspektora nakon kritika javnosti?
Tagić: Nismo ni u jednom trenutku preispitivali tu odluku. Feđa je sjajan glumac, vidite to i sami, nema potrebe o tome diskutovati. Međusobna energija i razmena, njegova i Bandovićeva je odlična. Sa Feđom nije komplikovano raditi, sve se dogovarate u jednoj do dve rečenice, s njim nema mistifikacije. Stvari su vrlo konkretne.
Stanković: Feđi je ulazak u Srbiju zabranjen tek kada se snimanje serije završilo. Mi Feđu jako dugo poznajemo, znamo kakav je glumac i hteli smo od početka sa njim da radimo. Kritika javnosti u najvećem broju dolazi od ljudi koji nikada nisu pročitali njegovu knjigu Blank.
Kako komentarišete stavove da serija ne obrađuje političku pozadinu ubistva i da na taj način doprinosi zamagljivanju istine u vezi sa atentatom?
Stanković: To nije istina, serija itekako obrađuje tu temu.
Tagić: Kada budete pogledali seriju do kraja, možemo da pričamo o tome. Ne znam kako ljudima da objasnim da postoji nešto što se zove struktura priče. Svaka epizoda ima svoju temu. Ako pažljivo pratite seriju, prepoznaćete tu temu. Prva epizoda – ko je izvršio atentat, druga epizoda – šta je neposredni razlog za izvršenje atentata, treća epizoda – kako i na koji način je umešan u sve JSO, epizoda 4 otvara pitanje zločina iz devedesetih koji su takođe povezani sa atentatom na premijera Đinđića, epizoda 5 – na koji način je sve to povezano sa DB-om… Polako, doći ćemo i do politike. Još jedna važna stvar, ova serija je rađena potpuno beskompromisno, bez želje da se bilo kome dodvorava.
Šta ste želeli da postignete ovom serijom, ne u umetničkom, već u društvenom kontekstu? Šta biste rekli, kakvu poruku ona šalje?
Tagić: Opet govorimo o nečemu što može ljudima upropastiti gledanje serije i biti spoiler. Hteli smo da ljude podsetimo da je Zoran Đinđić dao svoj život boreći se za bolju i uspešniju verziju naše zemlje, i da ono što nama ostaje u amanet je da mi tu borbu nastavimo da vodimo. Tema ove serije je Sablja. Šta je Sablja? Pokušaj da se promeni naše društvo iz korena. Da li je taj pokušaj uspeo? Nije. Šta nam preostaje? Da se i dalje borimo.
Stanković: Makavejev je rekao kada su ga pitali slično pitanje “poruke se šalju u pošti”. Ovo je dramska serija, naša je namera bila da pružimo ulazak u ovaj period naše istorije i proživljavanje istog kroz naše likove. Sudbine i odluke koje naši likovi donose vam govore gde mi danas živimo i zašto.
Možete li da izdvojite scene koje su ključne za razumevanje serije u umetničkom pogledu, a koje su vama posebno bitne?
Stanković: Pa prvo što mi pada na pamet je ubistvo Ljube, to je jasan pokazatelj kako u našem društvu izgleda ishod onoga koji traga za istinom. S obzirom na to da atentat na premijera nije mogao biti iznenađujući jer svi nažalost znamo taj ishod, onda je naša ideja bila da u seriji na drugačiji način proizvedemo taj šok kada neko pokušava da se izbori za pravu stvar i iznenada strada.
Tagić: Poslednja scena poslednje epizode.
Da li mislite da ste u nečemu pogrešili? Izaberite jednu stvar u vezi sa serijom koju biste sad uradili drugačije.
Tagić: Previše me napadaju i pljuju svi koji stignu, ne moram u ovom trenutku to sam sebi da radim. Doći će vreme, kada ću sa neke objektivnije distance moći da pogledam to što sam uradio i da vidim gde sam pogrešio i šta sam mogao bolje. Sada nije trenutak za to.
Stanković: Iskreno, voleo bih da smo proveli manje vremena u svetu tog mulja i blata i da smo je ranije završili. Nažalost, da smo je radili dan kraće, ne bismo bili toliko sigurni u sve naše odluke kao što sada jesmo.
Gledaoci su ulovili nekoliko detalja, npr. greške u Sablji (plejer koji u to vreme nije postojao), fotografiju reditelja Tagića u jednoj sceni… Da li postoji nešto zanimljivo i važno što niko još nije primetio? Otkrijte nam.
Stanković: Recimo, zanimljiva stvar je izazov kada je trebalo da napravimo zid poginulih boraca u prostorijama JSO. Bilo je teško naći statiste koji bi se slikali kao poginuli borci, na kraju smo napravili ceo zid sa slikama koje je stvorila AI. Za divno čudo jako je dobro ispalo i poprilično jezivo u isto vreme.
Tagić: Marko Marković koji igra Bebu Popovića je polomio nogu u toku snimanja. Snimali smo scene u kojima su Đinđić i Beba. Marko se trudio da prikrije da mu je noga polomljena, dok se Mićanović sve vreme trudio da igra čoveka sa polomljenom nogom.
Ko je glavni negativac u ovoj seriji, a ko junak?
Tagić: Ako pričamo o glavnim junacima u seriji onda je to njih troje, Danica, Uroš i Boris. A ako pričamo o tome ko su zapravo pravi junaci, onda je to, pre svih, Zoran Đinđić. Junaci su i ljudi koji su vodili ovu akciju, Mile Novaković, Rodoljub Milović, Boro Banjac, Jovan Prijić… Najveći negativci…ima ih baš mnogo.
Stanković: Pravi junak ove serije je definitivno Zoran Đinđić. Negativaca je očigledno previše za jednog čoveka.
I za kraj – da li je uopšte moguće da gledajući ovu seriju doživimo neku vrstu katarze? Ili ćemo ipak ostati sa ovim osećajem beznađa o kojem mnogi pričaju kao o dominantnoj emociji dok gledaju Sablju?
Stanković: Mislim da serija sa svojim krajem ohrabruje, ali isto tako govori koliko je teško pre svega izabrati, a onda i ostati na pravom putu. Što se katarze tiče, verovatno će za to u Srbiji biti neophodan reprizni termin serije jer je u ovom trenutku jako puno emocija u vazduhu.
Tagić: Biće katarze, ali to ne znači da će beznađe nestati. Kako mislite da napravimo seriju koja će biti poštena slika Srbije pre 21 godine, ali i Srbije danas, a da nema beznađa?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
