0
Ostvarila je tamo ono što je uvek želela, ali nešto je izgubila.
Franka je Hrvatica koja se pre godinu dana iz Bosne i Hercegovine preselila u Švajcarsku, gde je pronašla posao i pokušava da poboljša svoju egzistenciju. Kaže kako je u Švicarskoj ostvarila ono što je uvek želela, ali je pritom puno toga i izgubila. U razgovoru za Fenix-magazin.de otkrila je kako se privikla na život u zemlji o kojoj mnogi sanjaju.
„Nemojte molim vas pisati moje puno ime i prezime, pogotovu ne objavljujte sliku, neprijatno mi je“, rekla je Franka novinarki Marijani Dokozi dok su na poprilično prohladnom ali sunčanom danu sele na klupu da bi razgovarale.
Sve srećne iseljeničke priče nalik su jedna drugoj, kao i one tužne koje uvek imaju sličnu tugu. Marijanina sagovornica kaže da ona svoju priču u celosti ne može svrstati ni u srečnu, a niti u tužnu iseljeničku priču.
Negde je na “raskršću” i veruje da će prevagnuti dobro, a do tada će se osvrnuti na protekli period života.
0
1
1
Franka je došla u Švajcarsku pre oko godinu dana. Zaposlila se u skladištu za kozmetičke proizvode. Posao je to koji zahteva određenu fizičku spremu i izdržljivost. Smestila se nekih četrdesetak minuta vozom od jednog od najznačajnijih bankarskih središta Ciriha, gde je ujedno smeštena i kompanija u kojojoj radi, odnosno skladište.
S obzirom na to da prvo mora autobusom do voza koji vozi za Cirih, treba promeniti dva voza do odredišta gde čekanjem zbog presedanja izgubi 17 minuta. Tako da u putu od kuće do posla i nazad izgubi više od dva sata vremena svakodnevno.
„Radim dnevne smene jer noćne ne mogu izdržati. Smena počinje u osam sati, a s poslom završavam u 17 sati. Ali kako putujem duže, dosta ranije moram ustati, praktično odlazim po mraku i po mraku se vraćam. Posao u skladištu je takav da ste u zatvorenim dvoranama bez dnevne svetlosti – što znači da u suncu, odnosno u dnevnoj svetlosti mogu uživati jedino vikendom. Ne žalim se na primanja koja su nešto veća nego u Nemačkoj gde sam radila pre pet godina, ali je ovde sasvim drugačije“, govori Franka dok hladnim rukama iz džepova vadi cigaretu. S obzirom na to da kutija cigareta košta devet franaka, odlučila je poput većine kupovati duvan i praviti sama cigarete mašinicom.
„Uvek mi je nekako u podsvesti šta sve mogu za tih devet franaka (približno devet evra) kupiti svojoj majci koja je ostala kući“, kaže Franka.
Pod „dole“ Franka misli na Hercegovinu, zemlju iz koje je došla poput mnogih u potrazi za boljim životom.
„Majka mi neki dan govori da je kilogram šipaka 2 KM, pa zamislim da mogu za tu kutiju cigareta, što bih dnevno platila, majci kupiti svaki dan 10 kg šipaka“, nasmeši se Franka, ali u krajičku oka zaiskri suza. Ona suza toliko bistra, a toliko teška koja se skotrlja niz njeno lice i pade na grudi s leve strane. Valjda tačno na mesto iz kojeg je krenula.
Uvek je, kaže, želela da živi u stanu ili kući s pogledom na reku ili more.
„Taj san mi se ostvario. Samo što nije to taj san. Reka nije poput naših reka čista, smaragdnozelena koja ti nekako daje snagu. Ova reka koju gledam svaki dan s mog prozora siva je, mutna, tako beživotna i umesto da me razveseli, oboji moje misli svojim sivilom, pa mi je ugasila želju da sedim na balkonu i gledam u nju i daljinu. A tako sam maštala celog života o stanu ili kući s pogledom na reku ili more“, kaže Franka.
Dok je s novinarkom sedela pored te reke na klupi, koja je od Frankinog stana udaljena minut hoda, pokraj njih je prošla devojka vodeći konja.
„Ovi domaći vikendom izvode svoje ljubimce u šetnju, poput ove devojke s konjem. Ovo je ipak švajcarsko selo, pa je taj prizor uobičajen. Zamišljam odmah naše razigrane konje na Bilima ili Livanjskim visoravnima. Ovi nekako, jedva da se vuku, pa mi to sve čudno neobično. I možda nije najčudnije od svega što je ovde postalo normalno da vas pitaju na poslu jesi li musliman ili katolik. Nikada ne bih poverovala u to da mi je neko pričao kako će me to ljudi pitati u Švajcarskoj“, kaže Franka.
Podele su, kaže, mnogo vidljivije i svakodnevne, čak mnogo više nego u BiH.
„Možda zvuči nestvarno, i meni je bilo dok se nisam susrela sa time. Na taj način se formiraju konkretno i društva na poslu. Često zaključim da su tim podelama opterećeni čak ponajviše oni koji nisu imali kontakt s ratom. Baš mi to smeta“, priča Franka.
„Ostvarila sam ovde šta sam uvek želela, dobra primanja, stan s pogledom na reku. Mogu pomoći majci, sestrama, bratu i sestrićima kada god im zatreba. Mogu sebi priuštiti da kupim od odeće i obuće čak i markirane stvari. Mogu uštedeti za odmor u bilo kojoj zemlji na svetu, to su zaista dobre strane. Ali kada sagledam s druge strane, svetlost dana me obiđe tek vikendom. Po mraku odlazim, u mraku radim, po mraku se vraćam s posla“, kaže Franka.
Izgubila je, kaže, naviku druženja.
„Kada dođe vikend, moram ga iskoristi za veliku kupovinu, čišćenje i pospremanje, poput kartona koji mogu bacati samo na određenim lokacijama i u određeno vreme. Praktično život koji živim nije život o kojem sam sanjala, iako u njemu imam sve o čemu sam maštala. Švajcarska je zemlja s najvećim standardom, ali i depresijom“, govori Franka gledajući na sat, otkrivajući koje sve još obveze treba obaviti.
Mnogi mladi u Švajcarskoj i iseljeništvu dele Frankinu sudbinu u kojoj su možda ostvarili svoj san i ostvarili možda ono materijalno, ali su „izgubili sebe“. Često je to cena života u iseljeništvu.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare