224
Ko su "pravi" Beograđani? Po čemu se prepoznaju? Pitali smo vas na društvenim mrežama i dobili na stotine odgovora.
„Prozivka“ Valjevke Mare ponovo je pokrenula žestoku diskusiju u kojoj mnogi pominju „prave“ Beograđane – navodno ih je lako razlikovati od onih koji to nisu. Ipak, čini se, ljudi nisu baš usaglašeni oko toga po čemu se to pravi Beograđani posebno razlikuju.
Zato smo vas na mrežama pitali: Po čemu se prepoznaju pravi Beograđani?
Za manje od 24 sata imali smo skoro 1000 komentara i nekoliko živopisnih rasprava u toku – oko toga može li se iko danas tako nazvati u Beogradu, te „da li je to sad neka posebna titula“…? Možda i nije, ali svakako je zanimljivo čuti šta ljudi sve misle kad kažu „pravi“ Beograđani.
Dakle, evo po čemu se prepoznaju – ovo su neki od vaših odgovora.
Po ljubavi prema Beogradu a i selu. Po tome što bi mogli bez problema da žive i u manjem gradu ili na selu jer nemaju kompleks „moram da živim u velikom gradu“.
Po tome da, u proseku, najdalje su u Srbiju zašli do Mladenovca i Novog Sada.
Po tome što nikada ne bi zaokružili broj 1 na izbornoj listi.
Po tome što više ne žive u Beogradu.
Beograđin pravi je etalon kulture gradskog življenja. Odmeren, šmeker, elokventan, načitan i vidi tri veka unapred. Ovi, novopečeni su promašena tema…
Po kulturi i poštovanju prema drugim ljudima… Najlepše uspomene i prijateljstva su mi u Beogradu.
Po tome što shvataju da ono što svaku metropolu čini metropolom od Ura pa do danas je različitost i konstantan priliv stanovnika, te da toga ne postoje „pravi“ i „lažni“ žitelji nekog mesta!
Poslednji pravi Beograđani su Romi iz Dorćola.
Da bi bio Beograđanin treba da si najmanje treće koleno rođeno u gradu, posle toga ide kultura, način razmišljanja, a ono što je najočiglednije je izgovor. Nema nas puno, ogromna manjina koja nema nikakav uticaj u životu ovog grada, nažalost!
Po tome što vole i trude se da sačuvaju svoj grad. Došljaci samo žive u Beogradu i pričaju da je tamo odakle su došli mnogo lepše.
Pročitajte još:
224
11
0
Trenutno, po tome što ne pripadaju svome gradu. Grad im je otet i preuređen suprotno beogradskim merilima. Nisu pravi Beograđani neizostavno oni koji su u njemu rođeni, već svi oni koji razumeju taj duh jednog svetskog grada kulturnih ljudi koji su iznad nacionalne, klasne ili verske pripadnosti i malograđanštine.
Po doteranosti po lepim manirima bez vulgarnosti, po lepoj ophođenosti, po ljubaznosti.
Po tome što većinu njih baš briga za ostatak Srbije… Svaka čast izuzecima.
Po tome što ne izlaze na izbore, pa vlada Vučić i njemu slični.
Po putnim torbama, punim teglama ajvara iz rodnog kraja.
Po pristojnosti.
Ja starije prepoznam nekako po stavu, hodu, ponašanju, kulturi.
Po tome kada dođu praznici. Ostanu tu, a „Beograđani“ odu svojoj kući.
Po tome što ne govore da su pravi Beograđani.
Po tome da su opušteni, normalni, nisu snobovi i opterećeni markiranom garderobom kao pridošlice iz malih sredina.
Beograđani ne kupuju stan u Beogradu na vodi, ne vole nove građevine koje ne priliče ovom gradu, trude se da sačuvaju kult i duh ovoga grada i da sačuvaju sve ono što neko želi da ruši.
Više ne žive u Beogradu, odselili se svuda po svetu. Mogu se sresti u Londonu, Berlinu, Milanu, Atini, Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu…
Oni se ne prepoznaju. Oni se osećaju i ponašaju.
Po tome što nemaju rezervni grad i babu i dedu na selu.
Po registraciji. BG.
Po tome što će stati u odbranu Savskog mosta bre.
Večito nekud žure, a uvek kasne.
Po tome što su rođeni u prošlom veku.
Po vožnji automobila po ostalim gradovima.
Po reči „bre“.
Retko govore “buraaaz”, “majkane”, “lele”, “Đe?”i “sjutra”.
Po letovanju u Hrvatskoj.
Po građanskim, gospodskim manirima. Nažalost pravih Beograđana je vrlo malo, svi ostali samo žive u Beogradu a u stvari su malograđani.
Uglavnom po prisutnosti u Beogradu za sve praznike. Tada mogu mirno da prošetaju svojim gradom.
Po sahranjenim generacijama na Novom groblju. Od 1880-i neke. Po vaspitanju, po ponašanju, po razočaranosti u šta se ovaj grad pretvorio.
Po tome što im je žao šta se dešava sa gradom u kojem su rođeni i odrastali.
Pravi Beograđanin može da bude rođen bilo gde u našoj Srbiji. A Beograđanin je zato što ne baca smeće kroz prozor, ne pljuje po ulici i liftu, kada vidi red u opštini, banci, pošti ne koristi „samo da nešto pitam“ nego stane na kraj reda. Onda ne parkira se na mesto za troja kola, u javnom prevozu se ne dere na mobilni i uvek ne vidi trudnicu, malu decu, stare ljude i invalide. Ne mršti se na kućne ljubimce kao da su dinosaurusi. Momo Kapor je napisao najlepše stvari o Beogradu, njegovom duhu i atmosferi, a nije nas terao da svi vičemo ojha.
Akcentuju isključivo prvi slog u reči.
Po stavu, kulturi, pogledu i ponašanju… Po uspomenama na detinjstvo svoje i svojih predaka. Po tome što znaju gde su bila kultna mesta okupljanja i koja se muzika slušala i sluša. Po tome što ranije nisu morali da se „razlikuju“, po tome što nekada nije bilo ovakvih pitanja, pa ih nikada nisu postavljali….
Samo pravi se prepoznaju… Pozdrav za sve ostale.
Po tome što vole drveće.
Po slovu Dž? Beogradžani.
Po ljubaznosti, lucidnosti, šatrovačkom vokabularu i po energičnosti.
Kad vidiš nekog da ne radi ono što radi masa izobličenih likova po gradu.
Po „Molim vas, 85g pilećeg filea ali taaaanko….Ooooo pa gospođo, to mi je mnooogooo debelo! Zovite mi šefa“.
Po trubljenju na semaforu i preticanju na punoj liniji.
Pa leti ne idu kod babe i dede na selo.
Ko je u Beogradu onda je pravi.
Po stavu, ponašanju a i po izgledu.
Pa po bahatosti. Kao da su pali s Marsa čim izađu iz BG ne znaju da se snađu. A o poznavanju šire Srbije da ne govorimo.
Što misle da je Srbija u Beogradu.
Po tome što misle da su nešto posebno.
Po uzrečici „brate“.
„Po tome što znaju gde je Kondina“, tvrdio je Bogdan Tirnanić.
E mislim da je ovo veoma kompleksno pitanje! Ne ostavlja đubre na sve strane iza sebe kad doe u BG posto tamo odakle je dosao ne baca na sve strane izvan kante za djubre jer „u BGu ima komunalaca pa ce neko vec pocistiti.“ Pa je zato BG ubedljivo najprljaviji grad a neki drugi uopste nisu toliko. Jer domaci ne prljaju svoje dvoriste. To narocito ovde vole da rade. Na primer. I desetine drugih.
Po tome što poštuju svoj grad i ljude koji u njemu žive, bez obzira na sve.
Svi su iz kruga dvojke. Malo humora nikome neće škoditi.
Po tome što izlaze iz prevoza a ne silaze.
Po tome što to kažu.
Pročitajte još:
Po tome što se ne obaziru na komplekse došljaka. Po tome što su više Beograđani, a manje Srbi. I ne znam zašto se Beograđanima smatraju samo obrazovani ljudi sa manirima, stilom… Kao da među beogradskim starosedeocima nema neobrazovanih, nema narkomana, nema lenjih, nema ružnih, nema debelih, nema nepismenih, siromašnih… Šta svi starosedeoci imaju nekretninu pokojne babe za rentiranje i čekaju da naslede tetku bez dece, da pokrenu sopstveni biznis…
Po nenametljivosti i ponekad zaprepašćenom izrazu lica kad vide šta se događa u njihovom nekada lepom i mirnom gradu.
Više se i ne prepoznaju jer su se izgubili u gužvi velikog vašara na koji se okupila masa ljudi koji su došli po svoje licidersko srce.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
