1
Novinar Nikola Krstić nedavno je obeležio godinu dana bez alkohola, a uz konstataciju da "nije lako biti trezan u Srbiji", za Nova.rs otkriva koliko je teško odupreti se "kulturi alkoholizma" i šta se sve u njegovom životu promenilo s tom odlukom.
„Svašta se promenilo. Pričao sam već za “Oradio” o tome da neke stvari mislim da jedino trezan i strejt mogu da doživim“, kaže Nikola Krstić i primećuje da „uopšte nije lako biti trezan, pogotovo u Srbiji, jer ceo život onda mora da se reinstalira“.
„Da krenete ispočetka. Morate da krenete da radite na međuljudskim odnosima, jer vas je suštinski boleo Kalemegdan za njih dok ste bili u ovom buretu. Morate da naučite da se ponašate, kako i kada da reagujete, kako da kanališete svoju tugu, sreću, bes, očaj – sve. Vidite kako ljudi oko vas odlaze, nestaju odjednom, samo zato što ste prestali da naginjete iz flaše. Odjednom gomila onih ljudi sa kojima ste gasili cigarete u sedam ujutru za šankom kao da su bili u nekom drugom životu. Sve je to nešto sa čime morate da se nosite iz dana u dan. Bole vas neke stvari, neke vas usrećuju. Postajete odgovorniji, ali i usamljeniji. Ponekada vas hvata panika da više nikada nećete osećati taj ultimativni nivo zabave, koji ste mogli samo da osetite u takvim stanjima. Sada život, kao u video-igri, ide na “hard” modu, ali su nagrade za to mnogo veće. Važno je izdržati“, ističe Nikola.
Nedavno je na mrežama ponosno objavio fotografiju s natpisom: „One year – no booze, no drugs, no smoking“, a već po reakcijama njegovih pratilaca postaje jasno da to nije veliki poduhvat samo za one koji priznaju da imaju problem sa zavisnostima.
Stručnjaci već dugo upozoravaju da su stvari izmakle kontroli na društvenom nivou, alkohol je u Srbiji opšteprihvaćen deo svakodnevice. Nikola čak govori o „kulturi alkoholizma“.
„Tu frazu sam veoma spontano rekao u emisiji “Tabu” kod Milana Nikolića na televiziji “Insajder”, i pod njome sam mislio na jednu vekovnu problematiku alkoholizma koji je deo našeg patrijahalnog folklora“, kaže naš sagovornik i objašnjava:
„Često se spominje da svaka kuća mora da ima rakiju. Da gosti ne mogu da se ne posluže njome. Stiče se utisak kao da je rakija – ta naša domaća – alfa i omega svakog dešavanja u našem životu. Rakiju sam uzeo kao jedan klasični primer, ali možete tu da dopišete bilo koji drugi alkohol. Ovde se pilo, pije se i piće se na svakom ćošku. Ljudi često misle da je alkoholičar samo onaj koji sedi prljav i ofucan ispred dragstora, naginje čokanjče i priča sam sa sobom. Ti koji njega tako gledaju ne vide da im se alkoholizam dešava u kući. U njihovom domu. “Voli da popije”, često može da se čuje za nekoga; to doslovno znači da taj ne da pije, nego ne ume da stane“, pojašnjava.
Da, mnogi bi se iznenadili sopstvenim rezultatom na testu za utvrđivanje alkoholizma, a ponekad je dovoljno samo se osvrnuti na određen period i sabrati sve situacije u kojima se podrazumeva konzumiranje.
Pročitajte još:
„Alkohol je ulaznica za bilo kakav socijalni hepening; ljudi te gledaju ko vanzemaljca, ukoliko su oni svi naručili pivo, a ti kiselu vodu, skoro pa da si stigmatizovan, obeležen, ako se usudiš da kažeš da nećeš da piješ; ovde ljudima se samo priznaje da ne moraju da piju, ako se baš zna da su bili na kliničkom lečenju, ali to čak nije ni zbog njihovog dobra, nego ne žele da im bude neprijatno, ako se taj lečeni pred njima napije, pa im upropasti veče. Mi kao da živimo na jednom dnu flaše, i ne da ne umemo da isplivamo na površinu, nego ne želimo. Dobro nam je ovde.“
U takvoj atmosferi, gotovo nije ni čudno što mladi dosta rano počinju da piju.
Prema nedavnom istraživanju Instituta za zaštitu zdravlja Batut, polovina mladih u Srbiji povremeno pije alkohol, petina se opija, dok njih sedam odsto redovno pije. Prvo pijanstvo se doživljava između 13. i 14. godine, a najkasnije u dvadesetim. Kasnije, „cirka“ se na žurkama i koncertima (i pre za „zagrevanje“ i posle na afteru), nazdravlja s društvom kad je dobro, popije „za dušu“ kad je loše, pa pred važne događaje da se razbije trema, pa u samoći, da se razbije mrak…
„Alkohol je evergrin tema u ovoj zemlji. Ne postoje naročiti problemi među mladima kada je u pitanju ispijanje alkoholnih derivata, problemi nastaju kasnije, ukoliko upravo ti mladi ljudi, o kojima pričate, nastave da konzumiraju alkohol u svakoj mogućoj prilici“, podvlači Krstić.
„Naravno da će oni da probaju zabranjeno voće, jer ono je zabavno, opuštajuće i, pre svega, osećaš se lepo. Ne smemo da zapadnemo u zamku u kojoj ćemo dogmatski da satanizujemo alkohol i narkotike, odnosno da pričamo o njima kao uzrocima naših problema. Problem među mladima nije alkohol, već jedno sivilo u kojem lunjaju u ovoj zemlji. Ono je to koje izjeda mlade duše i doslovno ih tera da nastave da svaku moguću priliku zalivaju“.
„Nema ničega toliko lošeg, iako ume da bude opasno, da se eksperimentiše sa svime i svačime u mladim danima, ali to postaje problem kada vi više ne možete bez toga da se osetite lepo. Ne umete da se nasmejete, razgovarate ili uradite nešto. Ne možete da osetite sreću, radost. Ne znate više ni kako se osećate, jer ste u konstantnoj anesteziji. Ako niste omamljeni, onda ste mamurni, pa umorni. I tako u krug, onda dođete u godine kada više ne znate šta vam se dešava, tu nastaje onda pravi problem, jer ste prošli kroz one najvažnije formativne godine u potpunosti sprženog mozga, umesto da učite da se ponašate, osećate, razmišljate i rezonujete svet oko sebe. I onda stignete do trenutka kada na najmanji problem reagujete tako što se hvatate za čašu i flašu, jer niste u mogućnosti da procesuirate stresne informacije“, objašnjava Krstić.
Kako kaže, milion je faktora koji mogu da odvuku u preterivanje.
„To pitanje možda je više za nekoga stručnog iz oblasti medicine koji se bavi bolestima zavisnosti. Ali u totalnu anesteziju, ako se skoncentrišemo na trenutnu Srbiju, vodi beznadežna situacija u ovom društvu i zemlji. U pitanju je jedna getoizirana država, uprkos tome što su nam granice otvorene, u kojoj je nestabilnost – bila ona materijalna, psihološka ili politička – konstanta. Od tolike neizvesnosti ljudi beže u ošamućena stanja, jer, jednostavno rečeno, ne mogu da pronađu rešenje da reše sopstvene probleme. Alkohol i droga im nude te lepe, brze i instant emocije. Niko ljude ne može da krivi što to čine, već mora da se fokus ka uzroku problema prebaci na ovaj ljudožderski sistem koji nudi isključivo besperspektivnost, beznađe i siromaštvo.“
To, naravno, nije novi problem i naivno je „pecati se“ na „nekad i sad“ paralele.
Pročitajte još:
„To poređenje “nekad i sad” mi je oduvek bilo licemerno, jer je ono transgeneracijski povezano. Naravno da će lestvica da se spušta, jer postoji jedan kontinuitet u svemu ovome. Generacije pre nas i generacije posle nas daviće se u poplavama alkohola. Ljudi su ranije pili na poslu, vozili pijani, pili ujutru pre posla, pili uveče pre spavanja, i to nije bilo prepoznavano kao alkoholizam, već, kao što sam malopre rekao, deo folklora. Sada kada se deca napiju na ekskurziji, svi ustanu kao da je bomba pala na njih, a niko se ne zapita otkud to. Hoće li neko od svih tih dežurnih dušebrižnika uraditi nešto da zaustavi taj alkoholičarski cunami? Najlakše je moralisati nad decom, kako su ona ovakva ili onakva, a ne zapitati se da li je toj deci ponuđen bilo kakav drugi vid izbora u ovom društvu“, zaključuje Nikola. A može li se, zapravo, uraditi nešto?
„Može i te kako da se učini nešto; nema potrebe ni za kaznama, niti sankcijama, niti plašenjima, već da uradite nešto, kroz svoj lični minimum, da stanete na put tome, ako vam je baš toliko stalo. Možete da počnete, primera radi, od toga da ne pijete sa svojom decom.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
