19
"Nebitno je koliko znaš. Jednostavno nema lekara."
Stalno slušamo kako dobri lekari odlaze iz zemlje i pitamo se ko će da nas leči. Jedan od odgovora može da se nađe i u prepisci na srpskom Redditu gde je jedan mladić, navodno budući doktor medicine, pokrenuo temu raspitujući se o mogućem zaposlenju u Srbiji.
„Šta može sa diplomom doktora medicine?“, pitao je, a onda obrazložio.
„Pozdrav, pošto relativno skoro će ovo meni biti aktuelno pitanje, šta može sem volontiranja/volonterske da se radi sa papirom? Prosek je visok ali ne za 100 najboljih. Da li mogu negde privatne klinike da te u dužničko ropstvo stave za specijalizaciju? Da li postoji neko malo mesto gde bi te rado primili? Znam, Nemačka je poslednje rešenje“, napisao je, odmah stavivši do znanja da radije ne bi tražio posao negde napolju.
Mnogo navodnih kolega priteklo mu je u pomoć, sa svojim iskustvima i savetima, po kojima se čini da je situacija u zdravstvu još gora nego što smo mislili.
Već za specijalizaciju znaš kako ide. Porodične veze, stranka, uvlačenje u bulju direktoru, ugovorom se obavežeš da ćeš vratiti pare ako odeš. I još ne možeš birati koju ćeš oblast. Od hirurgija šta ti zapadne, uglavnom orto ili opšta. Od ovih drugih anestezija, patologija, radiologija, psihijatrija… Imaš i Sloveniju i Norvešku kao izbor. Čest put danas je da odeš preko, završiš spec. i vratiš se nazad“, objasnio mu je jedan, a nakon potpitanja o tome „kakvi oglasi, zar nisu konkursi“ usledila su obrazloženja da: „Na puno konkursa u opštim bolnicama se niko nije javljao po 5-7-10 godina. Ko prvi nazove praktično dobija posao, osim ako nema spektakularan red flag“; „Ne mora konkurs ako fali lekara. Prime te odmah u radni odnos zbog nedostatka kadra“; „Mislio sam na sajtu ministarstva zdravlja. Oglas ili konkurs, nije bitno. Možeš odatle da zoveš brojeve sekretara ili šalješ mejl. Nikad im se ne javi dovoljan broj kandidata pa ti kažu da si primljen odmah“.
I druga iskustva govore u tom pravcu, da zdravstvene institucije više nemaju luksuz da mnogo biraju.
Pročitajte još:
„Ja radim u DZ, ponudili su mi ugovor za stalno nakon par meseci, kolege iz drugih DZ i bolnica u okolini su me zvale da pređem kod njih. Obim posla je nenormalan“.
„Ja sam završio prošle godine i odmah dobio posao u gradu iz kojeg sam, sekundarna ustanova je u pitanju. Isto sam imao dobar prosek tu granično sa 100 najboljih. Niko me nije pitao za stranku niti sam imao bilo kakvu vezu. Staž sam odradio u Bg i po meni iskreno ako nemaš neki kompleks da budeš u Bg unutrašnjost je itetkako dobra opcija jer će odmah da te bace u vatru i mnogo brzo napreduješ i učiš samo treba da budeš dovoljno socijalno inteligentan i da imaš dovoljno znanja da proceniš kako sa kim i od koga da učiš a koga da eskiviraš.“
„Gledaj da što više pokupiš znanja na stažu, izbegavaj velike centre, uglavnom ih nije mnogo briga da pokažu, neretko daju potpise bez i dana prisustva. Posla ima, moja bolnica mesecima ima otvorene konkurse, dolaze iz drugih gradova bez ikakve veze i dobijaju ugovore, baš je problem naći lekare od kada su shvatili kakvo se sranje sprema za par godina i konačno krenuli da otvaraju konkurse. Pojedina odeljenja će početi da se gase a veliki centri da preuzimaju pacijente, npr na onkologiju u mojoj bolnici u roku od 5 godina svi specijalisti idu u penziju, a niko se još uvek ne javlja na konkurs, spec traje 5 godina.“
Neki su mu ipak predlagali alternative, otkrivši da „ima dosta poslova koje možeš da radiš u farmaceutskim kućama, kliničkim istraživanjima itd. za koje naše kolege obično ne znaju“. „Nedavno je izašla i objava deficitarnih specijalizacija, pogledaj je l te interesuje nešto od toga. Edit: privatne osiguravajuće kuće traže lekare da rade u call centrima… obično tako počinje, pa se napreduje do ordinacije. U suštini, za bilo šta pristojno, treba ti veza.“
„Ako dobro stojiš sa engleskim i barataš stručnom terminologijom a opet umeš da pojednostaviš sadržaj za čitaoce, možeš da pogledaš recimo oglase za Medical Content Writers. Postoje mnoge kompanije koje traže stručnjake i saradnike u oblasti medicine obično za tako neke pozicije kao što su Content Writer/Specialist.“
Na kraju se javio i neko ko kaže da je bio u istoj situaciji i potanko objasnio koje su opcije.
„Privatne klinike zapošljavaju doktore da im rade ili u ambulanti kao opšti lekar ili u call centru. Problem je što je plata niska, a posao je kao robija zbog velikog obima posla. Call centar je još bolja opcija, pogotovo gde nude mogućnost napredovanja nakon dve godine staža kod njih gde izađe interni konkurs za spec koje im trebaju pa ti plaćaju iste. Dodatni problem je što ćeš morati i da radiš paralelno i da specijaliziraš i da budeš vezan ugovorom koji je uglavnom vrlo loš. Privatnik kad ti plati specijalizaciju, obično očekuje da mu robuješ u dvostruko dužem trajanju specijalizacije tj ako specijalizacija traje 4 godine, on očekuje da ćeš biti njihov 12 godina (4 koliko specijaliziraš i još 8). Manje klinike medicine rada/opšte prakse takođe nude rad kao opšti lekar i call centar ali su uslovi toliko loši da su neke moje kolege plakale kad su dolazili kući nakon radnog dana. Za razliku od već gotovog specijaliste koji dođe da honorariše, specijalisti koje su privatnici školovali dobijaju lošije ugovore jer nemaju mogućnost da beže. Očekuj dosta radnih vikenda, dežurstava i rad na praznicima. Rad za vreme praznika je vrlo čest kod privatnika jer tada je veći promet. Gastozi dolaze u Srbiju da se leče za bedne pare i ti moraš tad da radiš. Farmaceutske kuće i osiguravajuća društva koji traže lekara su još i najbolja opcija. Ako imaš stalnu vozačku dozvolu možeš da budeš još i „trgovac lekova“. Postoji mogućnost napredovanja. Plata je ok. Daleko je bolja opcija nego call centar. Nećeš biti lekar ali ono barem nećeš umirati i imaćeš pristojan novac“, poručio mu je, a onda se dotakao volonterskih specijalizacija koje su „kul stvar (pogotovo ako ih voliš) ali ne očekuj da ćeš na osnovu njih dobiti posao“, pa doktorskih i istraživačkih projekata, gde je „problem što doktorske koštaju 500k+, drugi problem je što većina ljudi neće nikad doći do ovog stadijuma jer nema vezu za ovo“.
Na kraju, nije ni čudo što su mu poručivali da uprkos njegovim željama, „Nemačka treba da mu bude plan A i prvo rešenje“. „Ako nećeš u Nemačku otiđi u Austriju.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
